"NOVOSTI" U KC VOJVODINE: U skafanderima se 150 dana bore protiv korone i iz tuge ih podiže svaka pobeda života

STOTINE pacijenata izlečenih od kovida u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu prvi put će ovde, u "Novostima", imati priliku da vide lice doktorke Nataše Kocić Perić i sestre Ljiljane Džakula.

Foto: N. Karlić

Do sada su "poznavali" samo njihove glasove i oči "uokvirene" maskama, vizirima i skafanderima.

U noći 6. marta, kada je u KCV dopremljen Igor Đantar iz Bačke Topole, prvi pacijent oboleo od kovida u Srbiji, doktorka Kocić Perić nije bila dežurna, ali je sa još nekoliko kolega već danima bila na spisku direktorke dr Edite Stokić kao jedna od odabranih za situaciju kada se prvi zaraženi pojavi, ma koje to vreme dana ili noći bilo. Jer je u regionu virus već dobrano uzimao svoj danak.

- Kada su nam javili, ceo naš tim se munjevito okupio u ambulanti. Verujte, nije nam bilo svejedno. Znali smo samo da je mlad, da je u srednje teškom stanju i da u tom trenutku ne zahteva priključenje na mehaničku ventilaciju. Tome smo se obradovali, verujući da će se sve završiti pozitivno samo korišćenjem kiseonika - otkriva sagovornica "Novosti".

Seća se da je pacijent bio vidno uplašen kada je ugledao lekare pod punom opremom. Umirio se tek pošto su urađene sve analize i pregledi radi njegovog zbrinjavanja. Ceo lekarski tim ostao je s njim celu noć. Igor je zalečen i posle 24 dana vratio se porodici u Bačku Topolu.

Od noći prijema nultog pacijenta u KCV do danas, nanizalo se 146 dana, a kompletan lekarski tim, uključujući i doktorku Natašu i sestru Ljiljanu, bez dana predaha zbrinjava obolele, deli s njima radost kada odlaze izlečeni, tuguje s njihovim najbližima kada virus nadvlada lekarsko znanje.

- Sećam se kada nam je u martu preminuo prvi pacijent srednjeg životnog doba, iz Kikinde. Dali smo sve od sebe, a ipak smo ga izgubili posle 14 dana. Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Emotivno sam se vezala za njega, došao je u veoma teškom stanju, uspeli smo da ga na neko vreme stabilizujemo u intenzivnoj nezi, ali ishod je ipak bio loš - pred novinarskom ekipom otvorila je dušu doktorka, a odmah zatim je osmeh zablistao na njenom licu dok nam je prepričavala kako su ovih dana ona i Ljiljana zagrljajima ispratile izlečene pacijente iz Zrenjanina i Novog Sada.

O humanosti i lepoti poziva medicinske sestre Ljiljani je kao školarki govorila njena majka, uz opasku da će uz sve to uvek imati sređenu frizuru i nokte. O kosi i manikiru ne misli se već 150 dana, postoje samo tuga kada pacijent premine i radost kada život pobedi.

- Danonoćno vodimo lake i teške bitke. Teško nam je u skafanderima, ali kada otpustimo nekog pacijenta kući, srce nam je puno. Taj odlazak je naša pobeda, to su momenti koji nam daju snagu da nastavimo dalju borbu. O godišnjim odmorima i ne razmišljamo, jer bi sada iskoračiti iz ove bitke bilo isto kao dezertirati iz vojske - poručuje Ljiljana.

Obe naše sagovornice, zabrinute zbog sve većeg broja mladih pacijenta, upućuju molbu mlađim generacijama da nose masku i drže distancu, da se čuvaju, jer ovu borbu protiv opakog virusa medicinari ne mogu dobiti sami.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije