DANAS U SELU RAVNI KOD UŽICA SAHRANA DRAGOLJUBA OJDANIĆA: Pisma pomogla generalu da izdrži u Hagu

ZNAO sam, kao i hiljade mojih kolega, da general Dragoljub Ojdanić nije dobrovoljno odlučio da ide u Hag kako bi tamo "bio izdajnik".

Foto EPA

Svašta se tada pisalo u medijima, mnoge su ga kolege kritikovale, ali uglavnom ne pod imenom i prezimenom, nego po nekim tajnim spiskovima. Dragoljuba je to izjedalo. Drugi su ćutali, a ja sam stao uz velikog komandanta.

Ovako se danas, daleke 2002. godine, seća general potpukovnik Radovan Tomanović, glavni junak nesuđene knjige generala armije Dragoljuba Ojdanića "Generalu ima ko da piše". Nažalost, nije stigao da je objavi, ali će, kako saznajemo, uskoro biti štampana i pred čitaocima.

General Ojdanić, koji će danas biti sahranjen u selu Ravni, kod Užica, uz najviše državne počasti, imao je osim najvišeg čina u savremenoj srpskoj vojsci i usud da kroz istoriju prođe "srpski put" - poput vojvoda Putnika, Mišića, Stepe, Bojovića, Arčibalda Rajsa. Svi oni su za života bili prvo slavljeni, a potom "bacani u blato".

- Tačno je da su odličnog vojnika i velikog čoveka zaboravili i pokušali da ponize od 2002. To se dogodilo kao "medijska oluja". Najednom, čovek koji je uspešno branio srpstvo kada je bilo najpreče, organizovao odbranu zemlje od NATO, raselio skladišta, postavio jedinice u odbranu, biva proglašen "izdajnikom" i to je išlo iz armijskih redova.

Foto arhiva

Opravdano se naljutio Dragoljub na kolege - objašnjava njegov zemljak Radovan, mornarički oficir i čovek koji je sa Dragoljubom do 2002. bio samo na "izvolite". - Sve to mi je teško palo i počeo sam da mu pišem u zatvor.

Čak 135 pisama, svakog meseca po jedno, uputio je general generalu u zatvor. U njima je bila mesečna rekapitulacija onoga što se dešava u Srbiji. Hronika nacionalnog posrtanja u "integracijama", ali i vesti kako je ko od "starih".

- Bila bi laž da tvrdim da su Ojdanića svi napustili.Generali Radovan Radinović, Risto Matović, Đorđe Ćurčin, Ilija Isak, Geza Farkaš, Miodrag Simić, Miloš Gojković, Radomir Gojović, Milisav Sekulić, pomagali su mu da sastavi odbranu, ali to je bila privatna pomoć. Više kao neka "zavera malog društva", a ne napor države da skine krivicu sa sebe i njega. Ojdanić je osuđen, a u presudi je pisalo da nije sarađivao sa tužiocima - veli Tomanović.

Ponos General Ojdanić po dolasku iz Haga 2013., Foto P. Milošević

Naš sagovornik dodaje da je njegov komandant bio sjajan vojnik, jedini koga zna da je služio redom - od komandira voda kao podoficir, pa potom na svakoj dužnosti čin više, do generala armije. Za 42 godine nošenja uniforme, imao je samo najbolje ocene. Nikad nikog nije oštetio, nema kome nije pomogao. Nije voleo ulizice i oficire foteljaše.

- Srećom, i mene su penzionisali "na vreme", te nisam gledao kako se oficirska profesija povija pod pogubnom politikom - kaže general potpukovnik. - Ljudi u uniformama su bili na vetrometini, ucenjeni da nikad neće dobiti stanove, da će otići iz vojske, a nigde neće moći dalje. Zato su se neki tako loše poneli i prema Dragoljubu. Ja sam, opet, smatrao, da ako je Dragoljub kriv - i ja sam!

Tomanović je tokom 1999. bio nadležan i za vojnu štampariju. Seća se da je dva puta bombardovana, ali da je i tako urušena uspela da izbaci 500.000 letaka za Albance na KiM, da ostanu kod kuće bez straha i uputstvo za vojnike da će se svako odstupanje od normi međunarodnog prava u ratu najstrože kažnjavati.

- Dragoljubu su jedinu krivicu našli jer nije ta uputstva za Albance sa KiM štampao na albanskom. Valjda je vojska u ratu trebalo da ih deli po kućama onih koji su se odmetnuli. Kada je osuđen zbog toga on se nasmejao, a ja sam hteo da puknem od jeda - kaže Tomanović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije