Društvo

ZVAO ME JE "ĆERKA LIBIJE": Nekadašnja glavna medicinska sestra Muamera el Gadafija i ove godine dala čitulju za godišnjicu smrti

Marko Jelić

20. 10. 2020. u 11:05

Oni koji redovno prate čitulje u novinama danas su sigurno zapazili i objavu povodom devete godišnjice smrti nekadašnjeg vođe Libijske Džamahirije Muamera el Gadafija.

ЗВАО МЕ ЈЕ ЋЕРКА ЛИБИЈЕ: Некадашња главна медицинска сестра Муамера ел Гадафија и ове године дала читуљу за годишњицу смрти

Ovu čitulju, kao i svake godine na ovaj dan, objavili su Nada i Đuro Sekulić. Nada je nekada bila glavna medicinska sestra u bolnici "Ajda" u Tripoliju u kojoj su se lečili samo pukovnik, članovi njegove porodice i porodica četiri najbliža saradnika.

Nada je prošle godine ovim povodom razgovarala sa novinarkom “Novosti” Jelenom Matijević, koja je zabeležila zanimljive detalje o Nadinom boravku i radu u Libiji tih godina.

- Bila sam deo medicinskog tima koji je svakodnevno bio sa njim - priča Nada. - Gde on, tu i mi. Istina, lekari su se povremeno menjali, a samo glavni doktor iz Pakistana i ja smo bili s njim. Neprekidno dve godine. Imao je beskrajno poverenje u nas. Zanimljivo je da su mu i kuvari, pomoćno osoblje, kućna posluga, treneri koji su radili sa njegovom decom, vozači... uglavnom bili Srbi. Vremenom sam shvatila da je naš narod posebno voleo i divio mu se, jer je poznavao istoriju. Bio je obrazovan čovek, plemenit, iskren borac za bolji život svog naroda. Bojim se da se u Libiji nikada više neće roditi čovek kao on, da taj divni narod nikada više neće imati takvog vođu - ispričala je tada Nada Sekulić.

Naša sagovornica je 1985. godine, posle smrti dva člana najuže porodice, odlučila da preko Zavoda za tehničku saradnju sa prijateljskim nesvrstanim zemljama, ode na privremeni rad u Libiju. Zbog dugogodišnjeg iskustva u hirurškim salama, raspoređena je u bolnicu u Bengaziju.

- Posle nepuna dva meseca, jedne večeri početkom oktobra, kako i zašto ne znam, došao je blizak pukovnikov saradnik i rekao mi da je odlučeno da budem deo Gadafijevog medicinskog tima - govori Nada.

- Nisam verovala, sve dok se, sat i po posle ponoći, nije pojavio na vratima - seća se Nada. - Ušao je sa širokim osmehom i pružio mi ruku, što je bio znak posebne pažnje. Rekao je: "Ja sam Muamer Gadafi", a moja reakcija je bila: "Ja sam Nada Minić." Trema je odmah prošla jer sam imala utisak da sam sa nekim najrođenijim. Na naredno pitanje da li bih radila za njega odgovorila sam da bi mi bila čast.

Otišla je godinu i po posle bombardovanja Libije 1986, jer su sankcije bile takve da više nije bilo uslova za život i rad. Na rastanku, od gospođe Safije dobila je zlatan privezak koji nosi samo u posebnim prilikama, a od pukovnika sat sa njegovim likom koji joj je na ruci, evo, već tri i po decenije.

SUSRET U BEOGRADU

KADA je 1989. došao na Samit nesvrstanih u Beogradu, samo pola sata po sletanju na aerodrom, pozvao me je njegov prvi saradnik i rekao da sa suprugom što pre dođem - seća se Nada. - Za nepun sat bili smo kod njega. Iako je, taj beduin u srcu, na Dedinju tada imao šatore, primio nas je u Tolstojevoj 2, raširenih ruku, sa širokim osmehom prijateljstva. Tada je upoznao i mog supruga. Pitao ga je da li me dobro pazi i rekao mu: "Moraš je čuvati, Nada je ćerka Libije". To je bio naš poslednji susret.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije