NA IGMANU SU I NEMCA STRELJALI JER JE BRANIO SRBE: Nova svedočenja o dželatima armije BiH

BIVŠI logoraš iz sarajevskog kazamata "Silos" Đorđo Šuvajlo, nada se da će Međunarodna komisija eksperata koja je istraživala sudbinu Srba u glavnom gradu BiH tokom devedesetih, u svom izveštaju obelodaniti pozadinu ideologije pod kojom je zapaljen fitilj rata u Bosni, ali insistira da je za srpske logoraše najvažnije da se utvrdi pojedinačna odgovornost za njihovo stradanje.

Foto Privatna arhiva

Dodaje da priča o "Jasenovcu" kraj Sarajeva i o njegovim dželatima, ne sme da ostane bez epiloga.

- Srbi su imali Srđana Aleksića u Trebinju i Bogu hvala, i kroz film su ispričali priču o njegovoj žrtvi, zbog čega smo i dodatno ruženi kao narod - nastavlja svoju priču Đorđo Šuvajlo. - Na Igmanu, gde sam i ja stradao, bila su "tri Srđana" koje muslimani kriju jer ih se valjda stide. Nemački plaćenik Markus Štetfeld izrešetan je sa 28 metaka pokušavajući da zaštiti Srbe od strašnih batina koje su im spremali vojnici Zulfikara Ališpage Zuke, gospodara života i smrti na ovoj planini. Avdo, nekada staklorezac u Goraždu, koji je prethodno izgubio sina u ratu protiv nas, branio nas je kad god je mogao da nas ne biju neljudi u uniformama Armije BiH, a kad nije uspevao onda je plakao. Treći je bio dobri doktor Mustafa Pintul, koga su njegovi ubili jer mu je Hipokratova zakletva bila važnija od nacionalnog ludila.

JOVAN I ZIJAD

KNjIGA "Jovan zove Zijada", druga o paklu "Silosa" od logoraša Đorđa Šuvajla, treba da se pojavi uskoro i u Srbiji. Objašnjava naslov:

- Jovan je imao četiri godine kada mu je otac Radivoje Šavija posle prodaje oružja Muslimanima iz vojnog skladišta prešao na stranu Armije BiH. Radivoje je bio u braku sa Nizmanom Amzovski (na slici), pa je mislio da može da bira strane. Ipak, "zaglavio" je u "Silosu" a izmolio je da ga puste u Armiju BiH da se dokaže. Borio se kod njih, ali i krao.

Foto Privatna arhiva

Uhvatili su ga i isekli na komade bacajući njegove ostatke po Igmanu. Sin Jovan se sada zove Zijad, osunećen je, a ime i slika oca mu se pojavljuje na video-bimu "šehida iz Hadžića". Sve je lažno u priči o nastajanju Alijine države - veli Đorđo.

Priča o stranim plaćenicima i njihovom odnosu prema Srbima, prema Đorđu, počinje 4. juna 1992. godine, kada su petorica mladića sa Zapada, trojica iz Nemačke - Markus, Mark i Aron, Belgijanac Bruno i Amerikanac Kit prvi put dovedeni u logor "Silos". Trebalo je da vide "srpske četnike i komuniste" protiv kojih ratuje "multikulturna Alijina država".

Đorđo Šuvajlo, Foto Privatna arhiva

Masovno prebijanje Srba koje je za strance organizovala vojska Zulfikara Ališpage, pod direktnom komandom Nihada Bojadžića, međutim, krenulo je "po zlu". Stranci su bili zgroženi prizorima. U sužnjima nisu "videli" srpske specijalce niti koljače, već običan svet.

- Mislim da je strancima još tada sve bilo jasno. U stroju logoraša koji su zlostavljani bio sam i ja i video sam te "evropske" vojnike i njihovo gađenje na licu dok stoje po strani - govori Đorđo. - Markusa su ubili devet meseci kasnije ispred hotela "Mrazište" na Igmanu, kada nije dozvolio da se lancima i motkama prebijaju logoraši koje je vodio sa kopanja rovova. Na Srbe su pokušali da nasrnu Zukini zlikovci, a Markus im je sasuo rafal pred noge i ovi su se razbežali. Kada je izlazio sa večere, sačekalo ga je 28 metaka baš ispred komande jedinice u kojoj je ratovao. Dobri Avdo je plakao i nad Srbima i nad Markusom.

Zlodela Jedinica vojske Zulfikara Ališpage, Foto Privatna arhiva

Sahrana Markusa Štetfelda bila je medijski spektakl u organizaciji Alijinog "agitpropa". Do marta 1993. ubijeni mudžahedini i stranci iz Zukine jedinice, sahranjivani su tajno po novoformiranim grobljima na Igmanu u brdu iza hotela "Mrazište", a neki u blizini groba Čedomira Domuza na Brezovači. Markusa su sahranili na Katoličkom groblju u Tarčinu. Prestrašeni fratar Ivan je vodio službu, a petoro Srba logoraša koji su grob iskopali iskreno su žalili sa druge strane upaljenih kamera.

PAKAO Krstići u zloglasnom sarajevskom logoru "Silos", Foto Privatna arhiva

U to vreme je počinjao rat Muslimana i Hrvata u srednjoj Bosni i Alija je Markusovim grobom "slao poruku" katolicima.

- Priča o delima i nedelima u ratu nema nacionalni predznak. Nakaznom licu rata treba suditi - nastavlja Šuvajlo. - Kod Zuke u vojsci bile su i četiri žene. Nada Tomanić, kćer konobarice sa Igmana, zatim Sabina Sinan Hrnjić i izvesna muslimanka Handanović, nikad nisu odgovarale iako su učestvovale u premlaćivanju zatvorenika nasmrt. Prva žena na Igmanu, neka Dobrila, bila je ljubavnica Zulfikara Ališpaga, ali je streljana jer je ukrala njegove pare.

Nekažnjene Nada Tomanić (gore) i Sabina Hrnjić (dole), donedavno radila u MUP BiH, Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Nada Tomanić i Sabina Sinan Hrnjić, prema Đorđovom svedočenju, učesnice su u jednom od najstrašnijih ubistava na Igmanu. Žrtva je bio Jadranko Glavaš, naočit momak iz Sarajeva, folklorni solista KUD "Lola", čovek koji je govorio jezike i imao crni pojas iz karatea. Ubijan je osam sati batinama samo zato jer je sarajevsko "Oslobođenje" objavilo spisak Srba koji navodno vode četnike, a među prezimenima je bilo i Glavaš.

- Ubistvo su krajem januara 1993. naredili Zuka i Nihad Bojadžić, a ubijali Nedžad Hodžić, vojnici Pile, Mujo, Džeko i Kokić, sa njima i Nada Tomanić i Sabina Hrnjić. Sve je gledao Dragan Vuković, logoraš u "privatnoj tamnici", u daščari kraj hotela "Mrazište", koji je, kaže, jedva preživeo viđeno - iznosi dalje naš sagovornik. - Tukli su ga u šumarskoj kućici, kundacima, nogama, šakama, porađeni ukrug, a on se vrteo kao kazaljka sekundara na satu. Satima tako. Na kraju je od gorostasa ostala samo "krvava vreća".

S mukom Đorđo dalje svedoči kako je Nadu Tomanić našao preko "Skajpa" u iseljeništvu u Konektikatu, u SAD. Pitao je: "Šta uradiste sa telom jadnog momka?", a ona reče: "Ne sećam se ničeg, imam 13 gelera u glavi!"

Sabina Hrnjić donedavno je radila u MUP BiH, dok SIPA nije pokrenula istragu, ali suđenja nije bilo...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije