„PRIČALA JE BEZ STRAHA, GLASNO“: Aleksandar je u Prištini ugledao baku Leposavu (87) i tada je počela njihova priča

D. ZEČEVIĆ

02. 12. 2020. u 12:00

KADA sam čekajući prevoz na autobuskom stajalištu u Prištini čuo staricu kako govori srpski u obližnjoj prodavnici, u prvi mah nisam poverovao.

„ПРИЧАЛА ЈЕ БЕЗ СТРАХА, ГЛАСНО“: Александар је у Приштини угледао баку Лепосаву (87) и тада је почела њихова прича

Foto D. Zečević

Pričala je bez straha i malo glasnije, što mi je u tom trenutku bilo nezamislivo. Zato sam je po izlasku iz prodavnice upitao gde živi, a ona je insistirala da odemo na kafu i da se ispričamo jer joj je kako je ponavljala, usamljenost, najveći problem.

Ovako se Aleksandar Čanović (32), rodom iz Lipljana, seća prvog susreta sa bakom Leposavom Stojanović (87), koja je juče po nalogu gradskih vlasti trebalo da se iseli iz svog stana u Paviljonu E u strogom centru Prištine. Od tada, od tog slučajnog susreta, pre četiri godine, ovaj apsolvent Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, i sam raseljeno lice, redovno obilazi i pomaže baki Leposavi. Posetio ju je i juče, u danu kada je strepela da će biti iseljena iz stana u kom živi od 1973. godine.

- Od te 2016, zadivljen sam njenom hrabrošću i vitalnošću. Samo sam pomislio na moje babu i dedu, i na pokojnu majku i bez dvoumljenja nastavio sam da je obilazim i pomažem joj koliko god mogu - priča nam Aleksandar zabrinut za zdravlje starice koja se poslednjih dana oseća malaksalo.

ISELjENjE ODLOŽENO

UPRKOS upozorenjima gradskih vlasti u Prištini da mora da se iseli do 1. decembra jer će, kako su isticali, nasilno srušiti Pavoljon E u kojem među petnaestak stanara živi i baka Leposava Stojanović (87), ona je juče ostala u svom stanu. Prema saznanjima "Novosti" gradske vlasti odložile su do daljeg rušenje ovog prizemnog objekta na čijem mestu je planirana izgradnja parkinga i poslovnog prostora.

- Ne znam do kada je iseljavanje odloženo, a očekujem i dolazak advokata Miloša Delevića kojeg mi je obezbedila Kancelarija za KiM i koji će me zastupati pred pravosudnim organima ukoliko zatreba, ali i u prepisci sa gradskim organima - kazala nam je juče baka Leposava. - Iako je zgrada stara i napravljena od betonskih ploča, ovde živim punih 47 godina, a o vlasništvu posedujem svu neophodnu dokumentaciju. Zato smatram da je korektno da u zamenu za ovaj dobijem drugi sopstveni stan ili neka mi isplate koliko vredi uključujući i vrednost ove lokacije, pa ću ja kupiti stan.

Brine se da baka, iako joj daje neophodnu terapiju, ne oboli od korone, jer je kako napominje, "mnogo ljudi prethodnih dana prošlo kroz njen stan".

Foto D. Zečević

 

Zabrinut za baku Leposavu, Aleksandar, koji priprema svoj poslednji ispit, ne priča o svom životu iako je do sada bio težak, pun iskušenja i bolnih trenutaka. Jedva uspevamo da ga nagovorimo da i o sebi kaže koju reč.

- Trenutno živim u Prištini od socijalne pomoći Centra za socijalni rad u Gračanici - priča nam. - Godinama očekujem rešavanje i svog "izbegličkog statusa", a nastanio sam se u Prištini prošle godine, u tetkinom stanu koji sam renovirao, a koji tetka, ne želi da napusti po cenu života jer ga je vratila posle višegodišnje mukotrpne borbe sa uzurpatorima.

Upravo zato, zbog važne pobede svoje tetke, veliki zagovornik povratka raseljenih Srba u kosovskometohijske gradove.

- Moja porodica, tata, mama i ja, bili smo primorani da se 1999. godine iselimo iz svoje kuće u Lipljanu - nastavlja Aleksandar. - Samo sa osnovnim stvarima, izbegli smo kod mog ujaka u Dobrovo, selo između mog rodnog grada i Gračanice. Otac mi je i dan-danas tamo, pa odlazim i njega da obilazim. A, moja majka je, nažalost, preminula pre šest godina.

IMA KO VRATA DA MI OTVORI

DOK Aleksandar govori, baka Leposava ga netremice gleda i nevešto skriva suze:

- Kao da mi je sam Bog poslao Aleksandra. Njegova pomoć mi je od neprocenjivog značaja. Imam nekog ko brine o meni i imam nekog da mi otvori vrata. Nažalost sin i kćerka su mi preminuli, a unuci sa kojima se svakodnevno čujem boje se da često dolaze ovde u Prištinu. Tako da mi je Aleksandar veza sa svetom. On mi je prethodnih godina rešio pitanje vode koju nisma imala punih šesnaest godina, popravljao mi je slavine za vodu u kupatilu, menjao sijalice...

Foto D. Zečević

Otkriva nam i da je njegov život poslednje dve decenije velika borba, ona koju, kako kaže, na Kosmetu svakodnevno vode privremeno raseljena lica. Morao je da radi, kad god i gde god je mogao. Zato mu se, veli, i studiranje odužilo. Srećan je, ipak, što je stigao do poslednjeg ispita. Sve više razmišlja i o poslu.

- Predao sam dokumenta za konkurs koji su raspisali naše Ministarstvo zdrvlja i Kancelarija za Kosovo i Metohiju - kaže Aleksandar.

- Voleo bih, za početak, da radim makar i kao mediciski tehničar. To bi me usrećilo, a istovremeno bih dobio potvrdu da se sve ove godine nisam uzaludno borio da završim fakultet. Radio bih, evo i ovde u našoj ambulanti u Prištini u koju svakodnevno dolaze dr Slavica Čanković i medicinska sestra Živka Barać. Jedino njih dve obilaze i leče ovdašnje Srbe.

Skroman, kao da ne želi da priča o svojim mukama, naš sagovornik se vešto vraća na situaciju u kojoj se našla baka Leposava.

- Mnogo je strepela od najavljenog nasilnog rušenja. Ali, sada kada se to nije dogodilo, verujem da će se pronaći odgovarajuće rešenje za bakin smeštaj, jer ona samo želi da ostane u svom gradu, u svojoj Prištini - kaže Aleksandar.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ULTIMATIVNI VODIČ ZA SKYSHOWTIME – Blokbasteri koje ne možete da strimujete nigde drugde