OD KRAJIŠKOG SIROČETA DO VICEŠAMPIONA SVETA: Kako penzionerske dane provodi Momir Kecman, proslavljeni srpski rvač

KAO mladić počeo je da trenira gimnastiku, u džudu se nešto kasnije pokazao kao vrhunski takmičar, talentovan je bio i za kolektivne sportove, ali je u rvanju dostigao svetsku slavu i postigao međunarodne uspehe.

Foto N. Skenderija

Iako je njegovo detinjstvo bilo sve, samo ne srećno, uspeo je da se izdigne iz svih nedaća, pa uz vrhunske sportske rezultate paralelno završi i Elektrotehnički fakultet u Beogradu.

Momir Kecman sa suprugom Brankom i unucima danas uživa u penzionerskim danima. Čuveni jugoslovenski rvač rođen je pred sam početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u Bosanskom Petrovcu. Posle pogibije oca i smrti majke, bio je prisiljen da se sa sestrom često seli kod rođaka, ali i da živi po domovima za ratnu siročad i studentskim internatima. Prva četiri razreda osnovne škole proveo je u rodnom selu, da bi potom više razrede završio u Varešu i Gradačcu.

- Teško detinjstvo me je definisalo kao čoveka, mada sam bio dosta nemirno dete, nisam trpeo nepravdu - počinje za "Novosti" priču Momir Kecman.

Foto N. Skenderija

- Nikada nisam imao veru u sebe da ću postići ovolike uspehe. U Banjaluci sam završio srednju školu, i tu sam u domu upoznao nekoliko dobrih prijatelja sa kojima se i danas čujem. Uz dosta sreće i poznanstava, pet prospavanih noći na beogradskoj železničkoj stanici, upisao sam fakultet, koji sam uporedo sa sportskom karijerom uspešno priveo kraju i pre roka.

Na rvanje je otišao sasvim slučajno, i to u Radnički sa Crvenog krsta. Jedva da je o ovom sportu nešto znao, a uspeo je da dostigne sam vrh.

- Posle tri treninga na kojima sam od sparing partnera dobio batine, na četvrtom sam već pokazao sa kolikim talentom raspolažem - priseća se čuveni rvač. - Nisam mogao da ubedim trenere da ja o ovom sportu apsolutno ništa ne znam, jer sam izvodio stvari koje se inače uče godinama. Ubrzo su počeli da me šalju na takmičenja, a uspesi su se nizali.

GEDžINA MEDALjA

KAKO ističe Kecman, najveće zasluge za svetsko srebro 1971. godine pripisuje čuvenom treneru rvačke reprezentacije Jugoslavije Ljubomiru Ivanoviću Gedži, po kome najveći memorijalni turnir danas nosi ime.

Foto N. Skenderija

- Ruka mi je bila polomljena i hteo sam da odustanem, ali mi Gedža nije dozvolio - priseća se Kecman.

- Rekao mi je da neće Savez petnaest dana džabe da me hrani a znao je moju siromašnu prošlost. Tada je proradio inat u meni. Neizmerno mu hvala na tome, to je podjednako i njegova medalja.

Vrhunac slave vrsni borac dostigao je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Dva evropska srebra 1969. i 1970. godine podigla su Momira u nesuđene visine, dok je drugo mesto na svetu 1971. godine, i to sa polomljenom rukom, postalo antologijsko dostignuće. Najveće koje je čuveni rvački klub sa Crvenog krsta imao do tog trenutka. Na Olimpijskim igrama završio je na visokom petom mestu, a posle igračke karijere ostao je u Radničkom da bi obučavao i trenirao mlađe generacije.

- U penziju sam otišao pre dvadeset godina i trudim se da što više uživam u njoj - kaže Kecman.

Do pre tri godine Momir je aktivno trenirao, mada i sada svakog dana barem dva puta prošeta do hrama beogradskog sporta i svog drugog doma, Radničkog.

- Dosta se toga u rvanju promenilo od vremena kada je moja generacija bila na velikoj sceni. Uslovi za treninge i pripremu su mnogo bolji, a Srbija ima nekoliko vrhunskih talenata. Iako sam prestao sa trenerskim poslom, redovno pratim nastupe naših momaka na domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Tokom bogate takmičarske, trenerske, ali i karijere sportskog radnika, Momir Kecman je zavredeo nacionalnu sportsku penziju. Takođe, u njegovim rukama završile su desetine raznih društvenih priznanja i odlikovanja, od Ordena zasluga za narod, pa do opštinskih priznanja. Jedno od najvrednijih, za njega je nagrada za životno delo Sportskog saveza Srbije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije