PANIKA MEĐU POLITIČARIMA: Studentske demonstracije 1968. pokvarile su sliku o jugoslovenskom beskonfliktnom društvu

JUGOSLOVENSKI politički vrh bio je zatečen junskim događajima. Naime, do tada se živelo u uverenju da je politički autoritet nešto što se samo po sebi podrazumeva i što se nikada ne dovodi u pitanje.

Arhiva

Prvi utisak je bio šok, a onda je usledila uspaničenost koja je tada zahvatila mnoge političare. Psihološki, to se može razumeti. Praktično, u svim posleratnim godinama, uključujući i Informbiro, vlast nije imala ozbiljnijih problema sa narodom: sve što je želela, uglavnom je jednostavno sprovodila. Studentske demonstracije pokvarile su sliku o navodnom beskonfliktnom društvu.

Upravo se tada videlo, na poražavajući način, kako mnogi političari nemaju iskustva u dijalogu i demokratskom odnosu sa masama, jer su navikli da komuniciraju direktnim sredstvima. Studentska pobuna shvaćena je, maltene, kao državni prevrat.

Odjedanput, stigao je zahtev da se vlast otvori prema željama naroda i da prihvati novi način mišljenja. To je zbunjivalo bivše revolucionare, od kojih su mnogi svoje zastave iz mladosti trampili za lagodniji način života, protiv kojeg su se nekad žestoko borili.

Ta pometnja među političarima bila je više nego vidljiva prvih dana studentskih nemira. Radili su po nekom svom instinktu i osećanju. Formirani su i "antidemonstrantski štabovi". Jedan je bio u Gradskom komitetu SK Beograda na čelu sa sekretarom Simeonom Zatezalom; drugi u Univerzitetskom komitetu koji je koordinisao sekretar Žarko Bulajić, profesor; treći u Izvršnom veću Srbije (čiji je predsednik bio Đurica Jojkić). Ali centar svih odluka bio je na Studentskom trgu, u Gradskom komitetu. Tu su održavani sastanci kojima su prisustvovali Edvard Kardelj, Petar Stambolić, Simeon Zatezalo, Latinka Perović. Po svedočenju Žarka Bulajića tim sastancima nije prisustvovao čak ni Veljko Vlahović koji je bio predsednik tog komiteta.

PANIKA ih je zahvatila jer su kritike na njihov račun bile užasne. Pominjana su putovanja u inostranstvo, sprege sa finansijskim kapitalom, ekskluzivne vile, školovanje dece po inostranstvu, zapošljavanje ljubavnica na dobro plaćenim mestima, mnoštvo prljavih poslova... Sve su to studenti na junskim skupovima javno iznosili.

Ta haotičnost se odrazila i na informativni sistem. Urednici medija su takođe bili bili zatečeni. Posle tuče studenata kod podvožnjaka, u popodnevnim časovima televizija je objavila prve vesti detaljno i objektivno.

Arhiva

U međuvremenu studenti okupiraju zgradu Kapetan-Mišinog zdanja, u kojoj su se nalazili Rektorat i Filozofski fakultet. I ovde je izabran akcioni odbor. Na sednici nastavničkog veća su, zbog batinanja studenata, Jovan Kovačević, dekan, i Vojislav Korać, prodekan, iz protesta podneli ostavke. Oko 18 časova sazvana je sednica Univerzitetskog saveta koji je proglasio generalni štrajk. Za odluku je glasalo svih dvadeset pet dekana! Sastanku jedino nije prisustvovao rektor Dragiša Ivanović, koji se nalazio u poseti nekim nemačkim univerzitetima i, pošteno govoreći, nije ni žurio sa povratkom. U jednom od vanrednih brojeva "Studenta" pisalo je da se rektor vraća kući - biciklom.

U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja okupilo se nekoliko hiljada studenata sa svih fakulteta. Prorektor je izvadio iz džepa ključeve rektorata i obratio se mladim kolegama:

- Predajem vam ključeve ove zgrade. To je vaša kuća. Dobro je čuvajte.

Narod, koji je preko televizije čuo za zbivanja kod podvožnjaka, počeo je da se okuplja na Studentskom trgu. Građani su bili šokirani zastrašujućim prizorima sa novobeogradskih ledina.

Za kratko vreme na Studentski trg sleglo se preko pedeset hiljada ljudi. "Ceo Beograd je bio na nogama, jer je narod osetljiv kada se njegova mladež tuče." Saobraćaj je zakrčen. Mladići su se načičkali na krovovima trolejbusa i krošnjama drveća.

Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesor Ljuba Tadić, asistent Dragoljub Mićunović i studenti Mira Jovanović, Vlada Mijanović, Božidar Borjan... Govorilo se o slobodi, nasilju, politici, istoriji, krađi, bogaćenju; sve teme su bile otvorene.

SUOČENI sa ovom slikom, članovima "štaba" u Gradskom komitetu, koji je, inače, bio udaljen samo stotinak metara od Kapetan-Mišinog zdanja, počinju da se vrzmaju razne ideje. Postojao je strah da se ne učini kakav korak koji bi značio popuštanje, pa da ispadne da se putem pritiska, nasilja, štrajka i demonstracija može nešto postizati. Da se ne naprave ustupci, bez obzira da li su zahtevi opravdani ili neopravdani...

Simeon Zatezalo zove Žarka Bulajića, sekretara partijske organizacije na Univerzitetu, da hitno dođe kod njega.

"Pozvao sam te da te nešto pitam", kaže Zatezalo.

"Pitaj!

"Kako bi se Univerzitetski komitet ponašao u slučaju da vojska uđe na fakultete?"

"Kako možeš tako nešto da nas pitaš?! Kako bismo se ponašali? Isto kao i do sada!"

"Kako to - kao do sada? To nije odgovor!"

"Pa, evo kakav ti je odgovor. Ako bi vojska pokušala da uđe na fakultete. Univerzitetski komitet bi pozvao sve komuniste Beogradskog univerziteta da stanu ispred svojih zgrada i da vojska uđe na fakultete samo preko leševa šest-sedam hiljada komunista! Samo tada će vojska ući na fakultete!"

Arhiva

Ovo je bilo pipanje pulsa kako će reagovati visokoškolci ako Armija stupi u akciju. Neposredno pred ovaj razgovor u Kardeljevoj vili na Dedinju okupili su se Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Bobi Radosavljević, Miloš Minić i general Miloš Šumonja. Stambolićevo sećanje na tu noć zabeležio je istoričar Vjenceslav Glišić: "Razgovarali smo šta da se radi, kako da se stišaju demonstracije. Minić se bio izgubio po načinu razgovora, kao da tri noći nije spavao. Odlučili smo da pozovemo Tita i da to učini Šumonja. Predlagali smo da Tito naredi da se jedna vojna jedinica iz Požarevca privuče na prilaze Beogradu. Tito je to odobrio i rekao nešto kao "što ste se toliko uplašili". Odmah prvog dana obukli smo vojnike u milicijska odela, kada smo uvideli da milicija ima malo rezervnih odela. Poslali smo ih u Radio Beograd i u Televiziju. Minić je, uprkos dogovoru i naređenju koje je izdao Zečević, otišao pred Filozofski fakultet i oficiru milicije rekao da skine stražu. Ovaj mu je uzvratio da ima druga naređenja i da ih mora sprovoditi." Da se ozbiljno razmišljalo da vojska interveniše upućuju i neka upozorenja visokih funkcioneri koji su dilazili na protestne mitinge studenata u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja. Među njima su bili Predrag Ajtić, Žika Berisavljević, Stevan Doronjski... Oni su u pojedinačnim razgovorima, ali i u obraćanju sa bine, u prepunom dvorištu, studente i profesore opominjali da je u njihovom interesu da se raziđu jer može doći do krvoprolića, spominjani su čak i tenkovi!

GLUMAC Gidra Bojanić, koji se bio upravo vratio sa snimanja špageti-vesterna i imao pune džepove deviza, pokušao je da ospokoji studente. Uzeo je mikrofon i patetičnim glasom povikao:

- Braćo, studenti! Vama prete tenkovima! Ali ne sekirajte se, vama će bata Gidra da kupi tenk!

- Slušajte - reagovao je i dr Dragoljub Mićunović - ja nisam nikakav heroj i ako dođu tenkovi ja ću reći studentima: Deco, bežimo! Ali, najpre, ja hoću da vidim taj tenk i kako razara Kapetan-Mišino zdanje. Zato tek kada vidimo tenkove, odlučićemo šta da radimo, a ne na osnovu ovih, ovde izrečenih, vaših pretnji. Najviše ovacija doživeo je Duško Radović, koji je te pretnje neuporedivo efektnije ućutkao kada je izašao na binu i rekao: "Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika, jer ovde sada ima preko pet hiljada đaka." Međutim, ta priča o tenkovima, po svemu sudeći, nije bila bez osnova. Sima Zatezalo, jedan od ključnih ljudi u "štabu" Gradskog komiteta u Beogradu, krajem devedesetih godina prošlog veka, ispričao je da su on i Veljko Vlahović u noći 3. na 4. juni, na jedvite jade zaustavili tenkovsku diviziju koja je iz Grocke krenula na Beograd. Dnevnik iz tih junskih dana, u kome je opisao ove detalje, i u koji je autor ovih redova imao uvid, Zatezalo je, razočaran jugoslovenskom dramom, spalio nekoliko dana pred smrt.

A KAKO je Beograd doživeo studentsku pobunu? Anonimni, obični ljudi na svakom koraku pokazivali su solidarnost. Odjedanput su počeli da pristižu novac i hrana, da bi studenti imali šta da jedu. Penzionerke su nudile svoje penzije, domaćice su donosile hranu. Glumci su prekidali predstave i bacali letke među gledaoce. Prodavci suhomesnatih i mlečnih proizvoda iz okoline Filozofskog fakulteta već prve večeri doneli su hranu u ćebadima, džakovima i raznoj drugoj "ambalaži". Poklonili su sve što su imali u svojim prodavnicama za sutrašnji pazar. Čitava jedna učionica bila je ispunjena hranom. Mnogi pisci i drugi javni radnici prilagali su novac u fond. Naročito je bila dirljiva pomoć starih penzionisanih Beograđana, a isto tako i jednog starog arhitekte, koji je rekonstruisao Kapetan-Mišino zdanje. On je, uzbuđeno, telefonirao već prve večeri (kasnije su telefonske veze ukinute) upozoravajući da je balkon trošan i da, ni u kom slučaju, ne može izdržati teret od 15 ljudi, koliko ih je u tom trenutku bilo na njemu. Potresno je svedočenje i Desanka Nenadović, "Keva Dese", kafe-kuvarice na Filološkom fakultetu:

- "Profesori su meni davali novac i slali me da studentima donosim hranu. Ja sam u obližnjim prodavnicama kupovala đevreke, pogačice, kifle i jogurt. U svakoj prodavnici su me pitali: šta rade deca? U većini radnji trgovci nisu hteli da naplate. Čak su stavljali u kese i više hrane nego što sam ja naručivala i govorili mi: "nosi, pozdravi studente". Džakove cigareta sam dovukla. A ta deca su samo pušila, pila kafu i pričala..

Tih dana nastala je anegdota:

Sretnu se Mladen Oljača i Matija Bećković pred Filozofskim fakultetom. Pita Bećković Oljaču:

- Šta je, još nisi metnuo šlem? Kada ćeš?

- Čekam da ti staviš kokardu. Onda ću ja!

Ma koliko bilo neobično, a za ondašnje prilike čak i neverovatno, političari su ipak morali da pristanu na ravnopravan dijalog sa studentima. Za pregovaračkim stolom našli su se, s jedne strane, Petar Stambolić, Miloš Minić i Mirko Popović, a sa druge, rektor Dragiša Ivanović, prorektori Bunuševac i Gligorijević, zatim Milan Ignjatović ispred Univerzitetskog komiteta, i studenti Petar Ignjatović i Vladimir Gligorov.

Ali, bio je to dijalog gluvih.

Uporedo je tekao sastanak komisija Akcionog odbora studenata i Izvršnog veća Srbije. Trebalo je utvrditi krivicu za događaje kod podvožnjaka. Iscrpljujuće natezanje je trajalo punih jedanaest časova, ali se nije maklo od početka. Izveštaji predstavnika milicije i studenata kao da su govorili o dva potpuno različita događaja. Ljudi iz SUP-a odbijali su svaku, pa i najmanju krivicu. Zato je odlučeno da članovi studentske komisije sa veštacima za sudsku medicinu i sa inspektorima SUP-a posete povređene studente i da utvrde težinu njihovih povreda i kako su ih zadobili. Iz priča povređenih, studentska komisija je zaključila da su uveče 2. juna 1968. godine milicionari "prvi počeli da bacaju kamenje, a potom i da pucaju" i da su 3. juna, bez ikakvog povoda, počeli brutalni obračun sa studentima. Te noći, 2/3. juna ranjena je i jedna saradnica "Studenta". U prvom vanrednom broju ovog lista objavljena je i ta informacija. I desila se prva, bar zvanična izdaja. Koleginica je informaciju demantovala, a potom, kada je zalečila ranu, zaposlila se u Tanjugu.

JOSIP Broz Tito se nije izjašnjavao punih sedam dana. Bio je na Brionima. Naravno, budno je pratio šta se dešava u Beogradu. Pulski aerodrom imao je povećan broj sletanja aviona. Dolazili su Miloš Minić, Pera Stambolić, Bobi Radosavljević, Kardelj, Svetozar Vukmanović Tempo... Simeon Zatezalo se s njim za sedam dana pet puta sreo.

- On je zvao sve redom. Ko god mu se javio, on ga je primio - reći će dvadest godina docnije Miloš Minić. Nedelja 9. jun. Sednici Predsedništva CK SK u zgradi SIV-a. Tito u 16 sati izlazi i upućuje se u svoj kabinet gde ga čeka ekipa TV Beograd - Zdravko Vuković, direktor i Jovan Šćekić. Pokušaji Kardelja i Bobija Radosoavljevića da ga ubede da ne daje izjavu pre nego što Predsedništvo CK donese zakljuke nisu uspeli. Četiri sata kasnije u čuvenoj "petici" na Pravnom fakultetu, skoro dve hiljade pari očiju uprto je u televizijski eran: "...S obzirom na ovo što se događalo u posljednje vrijeme - demonstracije studenata - želim da kažem svoje mišljenje..." I Tito je rekao da su studenti bili u pravu i postigao potpun efekat. Titove reči budući pravnici dočekali su ovacijama. Dugo se skandiralo: "Mi smo Titovi, Tito je naš!" Zatim je profesor Miroslav Pečujlić poveo kozaračko kolo. Talas oduševljenja i trijumfa zapljusnuo je i ostale fakultete: arhitektonci, električari, mašinci, veterinari, ekonomisti, građevinci... svi su igrali kozaračko kolo. Na Studentskom trgu, međutim, nije bilo baš tolikog izliva oduševljenja. Na Filozofskom fakultetu Titov govor primljen je s olakšanjem, ali i sa izvesnom nejasnom slutnjom šta dalje sledi. Vreme je pokazalo da je svako Brozove reči, poput Pitijinog proročanstva, tumačio iz svog ugla. Zahvaljujući studentskoj pobuni donet je Zakon o pripravnicima, minimalni lični dohodak je povećan sa 15.000 na 35.000 dinara, a Dom Udbe "Pane Đukić" pretvoren je u Studentski kulturni centar. Njihovi zahtevi ostali su mrtvo slovo na papiru. A Savez studenata je utopljen u Savez socijalističke omladine. Pobuna je morala imati kraj, ali on nije bio poraz.

Preporučujemo

Društvo

0 2

STUDENTI SU BILI PRETUČENI I PONIŽENI: Šta se dešavalo drugog dana juna 1968. u najvećem akademskom naselju na Balkanu

13. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 1

ŠTA SU SPREMALI STUDENTI SEM ISPITA: Godine 1968. na scenu stupa generacija koja nije pristajala da se njome manipuliše

12. 12. 2020. u 15:41

Društvo

0 1

SLOBODA JE USLOV ZA POSTOJANjE: Šezdeset osma je počela dve godine ranije, posle protestnog mitinga u Sali heroja na Filološkom fakultetu

10. 12. 2020. u 17:14

Panorama

1 5

JURIŠ KONjIČKE BRIGADE NA STUDENTE: Prva antirežimska istupanja studenata beogradskog Univerziteta

09. 12. 2020. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije