SRBI GRADILI PRVE SLOVENSKE CRKVE: Arheolog Marko Aleksić, rasvetlio zamagljena stoleća naše istorije

Скоро два века су Срби морали да уче своју историју по кљигама написаним у Бечу и Берлину. Два века су Аустријанци и Немци испирали мозгове младих Срба и Србкиња лажном историјом, која је служила Бечу и Берлину да колонијло покоре све словенске народе а посебно Србе, као најстарији народ Европе. Најзад, мачићи су прогледали и видели да је све дебела лаж. Време је дошло да Срби почну писати своју историју онаква какве је била а служећи се писаним и археолошким доказима.

Књига Марка Алексића могла би добити високу оцену да у њој не постоји и неколико непотребних, тачније, нетачних реченица о Хрватима; чак и ново тумачење о "доласку Хрвата" (шесто по реду, мада Горан Шарић тврди да су Хрвати аутохтони у Далмацији, што је нонсенс, чиме лукаво, рачковски, Србима подмеће винчанску и старчевачку старину, не би ли их трајно елиминисао из Далмације, где их у периоду о коме пише Алексић као Србе или Србе-Далмате познају сви најстарији византијски извори. Шта ће уопште Хрвати у овој књизи, где се спомиње српски кнез Древан, а познато је да у повесним врелима где први пут срећемо његово име о Хрватима на Јадрану нема ни трага. У средњем веку њих нема на простору Српске земље, између Саве и Адриатика. То знамо из најстаријег преписа "Списа о народима (који су живели унутар и изван граница Византије)" К. Порфирогенита (грчки текст као целина, без поглавља, Париски корпус). Ту се додуше два пута спомињу Хрвати, али као суседи Бугара и Мађара у Поткарпатљу. Латинске верзије "Списа...(DAI), имају интерпполирано читаво поглавље "О Хрватима", као и две реченице са њима уметнуте у поглавље "О Далмацији" (17. и 18 в). Други недостатак је пренаглашавање "франачког освајања и покоравања Словена". Тачно је да је у једном моменту, на кратко, К. Велики стигао до ушћа Саве и Дунава, али линија разграничења са Византијом између Саве и Јадрана протезала се источном обалом Истре (река Раша). Источно од те границе налазили су се "Срби који држе велики део Далмације" (потомак кнеза Древана и Вишеслава, кнез Властимир), а са западне франачки вазал, али Србин, кнез Борна, кога је ту Карло Велики довео из Браничева... И на крају, откриће "палате кнеза Вишеслава, па још и текст исписан "рунама", је најновија бајка која би ставила тачку на "готску Босну", иако се зна да је кнез Вишеслав управо први познати потомак српског кнеза Древана, а он није био ни Гет, ни Гот, већ - Лужички Србин.