Društvo

NEMAC ČIJI SU SINOVI DALI ŽIVOT ZA SRBIJU: Ivo Otašević o pradedi Viljemu Baderu i porodici koja je ostavila trag u Beogradu

Zoran Nikolić

16. 02. 2021. u 09:45

Bilo je to 1880. godine, kada je Viljem Bader, perspektivni inženjer nemačkog plemićkog statusa, stigao u Srbiju. Došao je sa troje dece i suprugom Julijom, koja je bila mađarsko-italijanskog porekla. Sam Bader imao je u svom krvotoku nemačko-italijansko-poljsku krv, s tim da mu je poreklo bilo iz porodice pruskih junkera, plemića feudalaca.

НЕМАЦ ЧИЈИ СУ СИНОВИ ДАЛИ ЖИВОТ ЗА СРБИЈУ: Иво Оташевић о прадеди Виљему Бадеру и породици која је оставила траг у Београду

I gde ćeš komplikovaniji početak?

A priča, uistinu, ima sasvim prirodan tok, prepun poštovanja, časti i ljubavi. Istina, reč "komplikovano" idealno je pasovala na početku, baš kao i vreme u kojem su Baderi došli ovde. Ali, koje vreme u Srbiji nije komplikovano?

- Ovo je pripovest o mojoj porodici koja je ostavila dubok trag u Beogradu, jer su Baderi uskoro postali pravoslavci i veće patriote nego mnogi čije porodično stablo je začeto ovde - govori nam jedan od nastavljača ove loze Ivo Otašević, koji je po majčinoj liniji potomak ove porodice.

- Bilo je to vreme kada je trebalo napraviti prvu železničku prugu, od Beograda do Niša, a moj pradeda Viljem već je imao iskustva jer je učestvovao u njenoj izgradnji od Beča, pa do Budimpešte i Zemuna.

Naš sagovornik Ivo Otašević je arhitekta, što govori da je kroz ovu lozu tekao "genotip građevinaca" koji, očigledno, nema nameru da se zaustavi.

- Ideja je, možda začeta još u vreme studija u Gracu, kada je Bader sklopio duboko prijateljstvo sa ondašnjim studentom iz Srbije, Perom Velimirovićem. Ispostavilo se da su njih dvojica postali veoma bliski, pa kada je okončan Berlinski kongres 1878. godine, a Srbija uz nezavisnost preuzela i obavezu da napravi prugu, stručnjaka za taj posao ovde nije bilo. Velimirović je tada bio činovnik u Ministarstvu građevina i shvativši koliko je značajan i težak zadatak stavljen pred Srbiju, setio se fakultetskog kolege. Da je Velimirović bio vizionar, jasno govori i podatak da je kasnije postao i ministar građevina u ondašnjoj Srbiji.

Porodica Bader se do tog trenutka vezivala za gradilišta koja je Viljem vodio. Selidbe su već bile uobičajene, a njegov patrijarhalni autoritet neprikosnoven kada su donošene odluke. Ovog puta, na redu je bio Beograd, u koji je doplovio brodom iz Zemuna 1880. godine.

- Iako nikada pre toga nisu bili ovde, grad im se dopao - nastavlja pripovedanje Otašević. - Fijakerom su prošli naviše pored Kalemegdana, a zatim trgovačkom Knez Mihailovom, na Terazije do hotela gde su bili smešteni. Potom su prešli kod Velimirovića, u njegovu porodičnu kuću. Viljem je ubrzo došao u Ministarstvo građevina gde je "sa simpatijama primljen" i zaposlen kao visoki činovnik. Istini za volju, trebalo je naučiti i srpski jezik, ali ni to nije bila nepremostiva prepreka. Najzad, u kući Badera su se još dugo poštapali šarolikim rečima iz mnogih jezika koje su doneli sa sobom.

Kada je Viljem Bader došao u Beograd, nije ni sanjao da će biti glavni inženjer na izgradnji pruge, da će njegovi potomci primiti pravoslavlje, i da će život okončati u ovom gradu, a da će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Njegovu biografiju mu obeležava i status osnivača i predsednika Lovačkog društva, ali posebno Društva za ulepšavanje Vračara, čija palata i danas stoji na Cvetnom trgu, prekoputa raskrsnice kod "Beograđanke". I, naravno, na spomen-ploči osnivača i najvećih darodavaca je i Baderovo ime, ispred kojeg se Ivo sa ponosom fotografiše.

- Porodica koja ima već troje dece prelaskom u Srbiju dobila ih je još devetoro. Odmah kada se ovde rodio prvi dečak dobio je srpsko ime Stanojlo. Bader se neko vreme osećao kao stranac, ali je brzo postao zakleti Srbin. U Beogradu je napravio kuću i to je brzo postalo okupljalište mnogih umnih glava onog doba.

Uskoro stiže Prvi svetski rat, a sa njim jezivi udarci za ovu porodicu. Najstariji sin Karlo već je bio heroj Bregalničke bitke u Drugom balkanskom ratu, kada je kao artiljerac dobio Orden belog orla sa mačevima, kao najviše srpsko ratno odlikovanje. Njegov podvig sa iznošenjem topova na nedostupne kote prelomio je bitku. Ponovo je ranjen tokom nastupajućeg rata i umro je u Solunu, a sahranjen na Zejtinliku. Isto je prošao i najmlađi brat Petar, koji je poginuo pred sam kraj rata posle proboja Solunskog fronta, kao jedan od legendarnih 1.300 kaplara.

- Još kada su kretali u rat, stari Viljam je sinovima poručio: Ako se treba boriti, pa i poginuti za neku zemlju, onda je to Srbija!

STANOJLOVA TEŠKA SUDBINA

NIMALO nije bilo lako ni Baderovim naslednicima, jer je njegov "prvorođeni" sin u Srbiji, Stanojlo, 1938. godine dopao kandži zle sudbine. Bio je školovani građevinski inženjer i preduzimač. Kada se gradio put između Prijepolja i Bijelog Polja Stanojlo je nosio plate radnicima, kada su ga sačekala dva razbojnika i ubila pred ženom i detetom.

Cela predratna javnost bila je zgrožena zločinom, a štampa je redovno pisala o toku istrage. Uskoro se ispostavilo da su se ubice sklonile u jednom omanjem mestu u okolini, ali da ih je nekoliko meštana prepoznalo. Kada sudbina tako hoće, i ubice su postale žrtve, a usmrćeni su na isti način i iz istog razloga kao i Stanojlo. Njih su zbog "ukletih plata" ubili neki sledeći razbojnici.

SAMO PREZIME ISTO

NIJE uvek u istoriji Beograda prezime Bader imalo pozitivnu konotaciju. Otašević nas podseća da je jedan od zloglasnih nemačkih oficira tokom Drugog svetskog rata i okupacije Beograda nosio isto prezime. On nema nikakve veze sa Baderima kojima je posvećena ova priča, a u istoriju je ušao na veoma mračna vrata.