Društvo

JOŠ PAMTIM SLIKE UŽASA: Milinko Čekić, srpsko dete sa Kozare, seća se nepojmljivih strahota

Д. СУБАШИЋ

24. 02. 2021. u 14:18

IMAO sam pet godina kada sam započeo golgotu u logorima NDH, ali iz tog vremena još su žive slike užasa koji bi svako želeo da zaboravi - započinje svoju ispovest Milinko Čekić, počasni predsednik Udruženja logoraša Jasenovac.

ЈОШ ПАМТИМ СЛИКЕ УЖАСА: Милинко Чекић, српско дете са Козаре, сећа се непојмљивих страхота

Foto Privatna arhiva

U julu 1942. on je sa majkom i dve sestre, bio u koloni sa desetinama hiljada srpske nejači iz zbegova na Kozari.

- Majka je nosila bebu i povremeno stariju sestru, a ja sam hodao. Padala je kiša i marš dug 40 kilometara do voza za Jasenovac bio je pretežak i za odrasle... Hrvatski vojnici su nas nemilosrdno gonili. Nisu to bile samo ustaše, već i domobrani, policajci, civili... Kod železničke stanice smo ostavljeni na ledini. Nisu davali hranu ni vodu. Posle dva dana potrpali su nas u stočne vagone, gde se jedva disalo. Putovali smo dva dana. Kada je voz stao, vojnici su uleteli i počeli da ljude guraju napolje. Padali su jedni preko drugih, kosti su pucale - s uzdahom se seća Čekić.

Nejač sa Kozare su, kaže, ostavili na livadi kraj veštačkog jezera u kopu gline za ciglanu:

- Po njemu su plivali leševi, a mi smo pili vodu iz njega, jer druge nije bilo. Livada je ogolela jer smo počupali travu i jeli je. Umirali smo od gladi.

Suze su odjednom presahle

KADA me je majka pronašla u prihvatilištu u Bjelovaru nije mogla da me prepozna koliko sam bio mršav i izmenjen - kaže Čekić. - Sa 10 godina, 1946, imao sam samo 21 kilogram.

Posle logora nisam više suzu pustio u životu, ne zato što nisam nikada bio tužan. Nešto se tada u dečjoj psihi promenilo, izgubio sam sposobnost da plačem.

To sporo umiranje prekinulo se posle oko mesec i po, u vreme žetve i sabiranja plodova.

Sposobne srpske žene i decu su podelili po domaćinstvima kao roblje. Kada su radovi završeni, pokupljeni su i, opet, strpani u stočne vagone koji su ih odvezli u logor u Sisku.

- Kada su nas hrvatski vojnici gurali iz vagona, moja trogodišnja sestra je pala glavom na oštro kamenje. Od te rane će kasnije umreti. Počelo je oduzimanje dece. I sada čujem neopisivu vrisku žena i dečji plač. Jedna Hrvatica u civilu je došla i uzela nas troje.

Foto Arhiva

Završio sam u jednoj ogromnoj hali sa bezbroj dece koja su vrištala, dozivala, plakala - s uzdahom kaže Čekić.

Sledeće čega se seća je soba Dom za gluvonemu decu u Zagrebu, koji je bio jedno od prihvatilišta gde je decu sklanjala Diana Budisavljević.

- Odatle su nas premestili u prihvatilište u Bjelovaru gde su uglavnom hrvatske porodice uzimale decu. Jednog dana pojavila se majka. Bivši jugoslovenski žandarm Vidović, tada hrvatski, koji je često dolazio u kuću njenog oca spasao ju je iz logora i dao joj propusnicu.

Prepoznala me po mladežu i tek tada me uzela. Ni sestru nije prepoznala. Izvela nas je, sestru je nosila u naručju, a ja sam išao bosonog. Majka je cepala podsuknju i umotavala mi stopala. Nekako smo ušli u neki voz, pa ponovo hodali i stigli do zgarišta kuće. Sestra u majčinom naručju je već bila mrtva. Živeli smo od tada po nekim zemunicama i pećinama do kraja rata. Iz moje porodice, iz četiri kuće, pobijeno je 54, od čega 27 dece stare od šest meseci do 12 godina.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
PRIPREMA ZA REVANŠ SA LEHOM: Zvezda ima luksuz da odmara nekoliko prvotimaca kako bi bili spremni za novi obračun sa Poljacima

PRIPREMA ZA REVANŠ SA LEHOM: Zvezda ima luksuz da odmara nekoliko prvotimaca kako bi bili spremni za novi obračun sa Poljacima