BRUTALNA NOĆ MOG DETINJSTVA: Svedočenje Milana Bastašića koga su ustaše odvele u Jasenovac kao dečaka

U MOJOJ duši više od sedam decenija jasno žive dve teške noći, aprilska 1941. i oktobarska 1942. godine. Tog aprila, poslednji put sam u našoj kući u Grubišnom Polju video oca Luku, solunskog dobrovoljca, i brata Stevana, gimnazijalca. Ustaše su ih iz postelje, bose i polugole, odveli a krajem juna 1941, ko zna kako zverski ubili i bacili u Šaranovu jamu kod zloglasnog Jadovna. Posle te noći, kada su odvedeni otac i brat, kao i svi najbliži muški rođaci sa očeve i majčine strane, živeli smo u neprekidnom strahu. Plašili smo se zla koje je na sve strane kružilo i o kome se među Srbima šaputalo. I, stiglo nas je. Došla je i druga brutalna noć mog detinjstva. Početkom oktobra 1942. godine, ustaše su me odvele u Jasenovac.

Foto P. Mitić

SVEDOČANSTVO Milan Bastašić 1941. , Foto privatna arhiva

Ovo je za "Novosti" ispričao dr Milan Bastašić, jedini od 77 dečaka odvedenih u jednom danu sa Bilogore koji je preživeo strahote logora Jasenovac.

Dok smo sa njim razgovarali, krajem februara 2015, njegov apartman u Domu penzionera na Bežanijskoj kosi u Beogradu, često je "plavila" tišina. Teška i bolna. Govorio nam je o poniženjima koja su doživeli tokom transporta u stočnom vagonu od Grubišnog Polja do Jasenovca, o užasima, o zlu koje je od 11. godine pamtio do kraja života (preminuo je 7. oktobra 2016). Često je ponavljao:

"Deco, ustaški teror ne smete da zaboravite!"

- Jedini sam preživeli od 77 srpskih dečaka sa Bilogore odvedenih u Jasenovac istog dana kada i ja. Bili su moji vršnjaci ili stariji. Tek zakoračili u život koji je okončan ustaškom šifrovanom komandom: "Na nasip, pa preko Save"... Mene su, pak, decenijama proganjali snovi. Ne logor koliko san u kom neprekidno bežim od ustaša, skrivam se, pa ponovno bežim, ali uvek ispred mene odnekud iskoči neki bojovnik i odvede me u logor - vidno potresen pričao nam je dr Bastašić.

Posle rata kada se, kako je tvrdio, sve zataškavalo, strpljivo je, pažljivo i gotovo krišom, sakupljao podatke o stradanju najbližih i Srba u tzv. NDH. Završio je u Zagrebu Medicinski fakultet, specijalizaciju epidemiologije i doktorske studije. Tokom epidemije variole 1972, rukovodio je suzbijanjem bolesti u opštinama Klina i Istok na Kosovu i Metohiji. Kada je 1987. penzionisan, bio je pukovnik i upravnik Zavoda za preventivno-medicinsku zaštitu zagrebačke armijske oblasti. Hrvatsku je napustio avgusta 1991. godine.

USPOMENA Fotografija iz 1939. godine, jedina na kojoj je porodica Bastašić: otac Luka, majka Evica, brat Stevan, sestra Jovanka i Milan

Foto privatna arhiva

Nije skrivao dr Bastašić da je sa majkom i sestrom, posle rata razmišljao da se preseli u Srbiju. Ali, odlučili su da ostanu tamo gde su njegovi preci živeli gotovo četiri veka. U Hrvatskoj se školovao, oženio, radio, ostvario uspešnu vojnu i lekarsku karijeru. Ali, tvrdi, ustaški teror i Jasenovac nije mogao da zaboravi, ni da suzbije iskonski strah da se sve može ponoviti:

- Već sa "Hrvatskim proljećem" 1971. godine shvatio sam da je moj osećaj opravdan. Ipak, moram da priznam da sam se nadao da neće izaći na ovoliko zlo. Nažalost, pogrešio sam.

Foto privatna arhiva

Iz Grubišnog Polja pobegao sam u Banjaluku, avgusta 1991. pošto mi je dojavljeno da će me uhapsiti. Odmah sam otišao u Beograd i Smederevo i tražio organizovanje hirurške ekipe za Papuk. I uspeo sam. Na Papuk su 25. septembra stigli prvi hirurzi.

Ali, te godine hrvatske vlasti ga optužuju za navodne ratne zločine protiv civilnog stanovništva u Velikoj Peratovici. Tek dve decenije kasnije, januara 2011, Županijski sud u Bjelovaru oslobađa ga gnusnih optužbi. Od tada je svake godine odlazio u Grubišno Polje... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije