Suđenja

KRIK POSLE KOGA NIŠTA VIŠE NISAM ČULA: Iskaz Nine Kobiljski o njenoj tragično ubijenoj Emi nikog nije ostavio ravnodušnim

S. J. M.

29. 12. 2023. u 19:34

Davanje iskaza u Višem sudu u parnici protiv Kecmanovića započela je danas i Nina Kobiljski, majka ubijene Eme. Međutim, glavna rasprava je posle četiri sata prekinuta, jer je sud radio do podne zbog blokade najavljene u gradu i saobraćajnog haosa, koji se očekivao, tako da će ona nastaviti na sledećem suđenju 22. februara. Ona je ispričala da je Ema bila njihova treća sreća, jer su pre njene dve trudnoće bile neuspešne.

КРИК ПОСЛЕ КОГА НИШТА ВИШЕ НИСАМ ЧУЛА: Исказ Нине Кобиљски о њеној трагично убијеној Еми никог није оставио равнодушним

- Ona je rođena prevremeno, bez samostalnog disanja, zatim sa upalom pluća i naše brige su bile da li će preživeti, da li će samostalno jesti i razvijati se. Taj strah je bio vrlo intenzivan, ali ona je sve pobedila. Bog je sačuvao i govorila sam joj da je ona moj božiji dar, da sam baš nju želela. Vodili smo je na sve moguće terapije i ostvarila je puno fizičko zdravlje. Za 13 godina naučila je da voli, da oprosti, da se ispravi kada pogreši da bude dobar prijatelj. Verovala sam da u životu sve može da se popravi, a sada vidim da ne može, da postoje situacije koje su konačne - kazala je Nina Kobiljski.

Ona je navela da su krejem aprila njeni roditelji čuvali decu i da je mama pozvala i rekla "Bože Nina, koliko je Ema odgovirna, ona sve sama radi, uči, vodi mlađu sestru na trening".

- 1. i 2. maj smo proveli u selu na placu, samoinicijativno je sve pomagala. Zvala sam supruga Dragana, koji je bio na pripremama u Rumuniji i kažem mu, meni se plače koliko su ova deca dobra, sve što smo očekivali i želeli. Sve što je trebalo da se desi za 13 godina desilo se. Nisam ostala uskraćena ni za jednu emociju i zagrljaj. A Dragan mi kaže ja nisam imao taj 1. i 2. maj. On je imao Uskrs pre toga. Kažem mu, ja sam imala, ali nije bilo dovoljno - potresno je ispričala Nina Kobiljski.

Veče pre 3. maja i povratka u školu prvi put je isfenirala frizerka zbog slikanja u školi i bila je oduševljena.

- Kada sam ujutru ustala Ema je već bila spremna i u omiljenoj majici, koju sam joj donela sa putovanja. Jedva je čekala to slikanje. Otišla je u školu zagrljena sa sestrom niz stepenice i to je poslednja njena scena koju pamtim. Ja sam krenula na posao i na Pančevačkom putu u 8.48 zove me mama njene najbolje drugarice i pita, "da li se javljala Ema, bila je pucnjava u školi" i kaže da trči tamo. Počela sam da se tresem, vidim policijski auto, stanem i pitam ih da provere. Dobijam poziv i informaciju da je Dragan povređen. Policajac mi kaže da je bilo tako, ali da su sva deca dobro. Krenula sam nazad, zovem Emu, ali se ne javlja - ispričala je Nina Kobiljski.

Ona je ispričala kako je 3. maja čekala satima ispred škole da Ema izađe, pokušavala da sazna bilo šta o njoj, tresla se od straha, strepnje i nervoze, iščekivala je.

- Kada sam došla vidim Eminu najbolju drugaricu i drugu devojčicu, sede u kolima Hitne pomoći, tresu se i plaču, sve krvave. Pitam šta se desilo, kažu Kosta je pucao, mi smo pobegle. Trčim do ulaza, ne znam ni šta mi kažu. Stiže mi vest i da je njen najbolji drug pogođen u nogu, da je pogođena nastvanica istorije, a znam da je Ema imala prvi čas istoriju. Posle sam saznala i da je stigla i da odgovara. Nisam htela nigde da idem, čekala sam Emu da izađe, ne pomišljam da bi njoj nešto moglo da bude, jer u glavi mi je da su deca dobro, a ona je velika, snalažljiva - opisivala je Nina šta je preživljvala. - Otvorim novine piše ubijen čuvar i osmoro dece. Pokažem jednoj mami, a ona kaže, "ma daj zatvori to, znaš da novinari lupaju" i ja to prihvatim.

Na kraju je neko odvezao u policijsku stanicu na Vračaru.

- Kažu mi da sačekam da me prozovu i onda prepoznajem tatu koji je bio ispred škole, to je Ivan Božović, koji izlazi i plače. Priđem mu i pitam, "izvinite zašto plačete", a on me pogleda kao zar nisi shvatila već do sada i kaže, "kako zašto, pa ćerka mi je ubijena". Ja tek tada shvatam o čemu se tu radi i tada me prozivaju i ja u potpunom magnovenju ulazim. Inspektor mi kaže, "žao mi je", ja puštam krik, koji se sve vreme skupljao u meni i ništa više ne čujem. Neko me je spustio dole. Ne znam ni koga sam videla, samo znam da sam zvala mamu i supruga Dragana i rekla im: "Ema je poginula". Ja to nisam mogla da pojmim. Znam da ležim u kolima Hitne pomoći i da me voze kući. Kasnije sam saznala da je mama tada pala ispred škole gde je bila, a Dragan ispred svog apartmana u Rumuniji. Jedan težak šok za nas.

Ona kaže da je tek naknadno shvatila da su svi oko nje znali, prijatelji, kolege, novinari, jer su izašli inicijali njihove ćerke:

- Svima je jasno da je vaše dete streljano, a vi pojma nemate. Naša bol bi bila ista, jer ne postoji spremnost za takvu situaciju, ali je mogla biti izbegnuta višesatna neizvesnost. Kada sam došla u stan bio je pun ljudi, a ja sam ležala u Eminom krevetu, ridajući na sav glas i čekajući da Dragan dođe. Kada je došao sela sam mu u krilo i plakali smo pola sata.

Nina kaže da je bila na nekim lekovima tih dana, nije pitala koji su, već šta god joj daju ona popije. Išli su i na identifikaciju u Institut za sudsku medicinu i Emino lice je bilo mirno, lepo kao da spava. Kupovali su stvari u koje će da je obuku, birali grobnicu.

- Na dan sahrane 6. maja koliko sam se radovala da je vidim, isto toliko sam bila u strahu. Rekla sam porodici da se najgore nama već desilo i to je bio naš racionalni dogovor, kako da preživimo taj dan sahrane. U kapeli sam objasnila sve kako da je obuku i delovala je kao da spava. Mazili smo je ljubili, rukice, kosu, obraze. Mi danas imamo utehu da smo imali priliku da je zagrlimo. Nismo znali da će na sahranu da dođe vladika. Njegove reči su nam pomogle da se ne raspadnemo - kazala je Nina Kobiljski.

VLAHOVIĆI: KAMO SREĆE DA SAM I JA TAD UMRLA

ISKAZE u sudu su dali i stari roditelji ubijenog čuvara Dragana Vlahovića otac Živorad i majka Kosa. Oni su rekli da im je bol zbog gubitka sina ogromna.

- Kamo sreće da sam i ja tog momenta umrla - kazala je majka. - Sve se nadam da će me uzeti, ali neće Bog. Živeli smo složno i sa njegovim sestrama u istom dvorištu. On je bio dobar ujak, komšija sin, radnik. Kako ćemo pretrpetio ovo sve ne znam. Sudbina je takva, a mislim da on to nije zaslužio. Kada je jedan mali polomio nogu, on je rekao ja ću da ga nosim. Ne znam jesam li ga ja tako vaspitala, čini mi se da ga je Bog takvog stvorio, a ja sam samo pripomogla.

BONUS VIDEO: OTAC PRONAŠAO TELA SINA I SNAJE: „Dozivao sam "Igore", nije reagovao – već su bili mrtvi“