DOŽIVOTNO MRTVI OD 3. MAJA: Majka Adriane Dukić Biljana Paunović svedočila u sudu

S. J. M.

14. 02. 2024. u 15:36

NAŠE dete je ubijeno u školskoj klupi. Nama treba odgovor na pitanje zašto je ubio. Ovo je danas, dajući iskaz u parničnom postupku za nadoknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene boli protiv Koste K., njegovih roditelja i škole, u Višem sudu u Beogradu kazala Biljana Paunović, majka Adriane Dukić (14), ubijene 3. maja u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu.

ДОЖИВОТНО МРТВИ ОД 3. МАЈА: Мајка Адриане Дукић Биљана Пауновић сведочила у суду

Foto: J.Z.Mačak

Ona je ispričala da su svi u porodici bili vezani kao creva, kao i sa njenim roditeljima i bratom i da su se u Srbiju doselili iz Francuske 2020. godine, jer su smatrali da im je ovde sigurnije za život.

- Mi smo bile kao najbolje prijateljice. Volela je da mi priča šta se dešava u školi, a ja njoj priče sa posla. Vikend pre toga smo šetale, kupovale, ručale, jer smo bile same, suprug je bio na putu, a dvoje mlađe dece su bili na kampu u Crnoj Gori. Suprug Dane je bio tužan čovek kada smo se upoznali, jer je rano izgubio roditelje i kada je stigla Adriana unela mu je sreću u život. Mi smo sada izgubili našu sreću, mali sin je izgubio podršku, a mlađa ćerka svoj uzor. Adriana je bila ozbiljna, odgovorna, zrela, nasmejana, šaljiva, nežna. Imala je problema u školi zbog jezika, slabo je govorila srpski, nije znala ćirilicu, ali nam je bilo važno da se deca uklope u društvo, pa će polako da napreduju i tako je i bilo. Htela je da bude doktorka i da deki, mom ocu, izleči srce. On se šalio da li će to dočekati, a eto, ona je otišla pre njega - ispričala je Biljana.

Ona kaže da su se poslednji put videle to jutro kada je sa ocem otišla do škole i mahnula joj.

- Ona me to jutro molila da sutradan ne ide u školu, jer nije bila spremna za kontrolni iz matematike, a ja sam smatrala da treba da ide. Na kraju nije otišla na taj kontrolni, jer je otišla zauvek - kazala je majka.

Ona je ispričala da joj je na poslu koleginica kazala za pucnjavu u "Ribnikaru", ali da se nije zabrinula, jer je Adriana velika, a onda je čula šta se desilo Draganu, koji je uvek kada ih vidi govorio: "Evo stigli Dukići".

- Dobila sam poruku od učiteljice da svi pokupe svoju decu, a kako su moji mlađi bili na kampu, pozvala sam Dana da ode po Adrianu i nastavila da radim. Međutim, svi me pitaju za nju i na kraju zove njena drugarica i pita gde je i kaže mi da su svi oni u svojim kućama. Tada sam se zabrinula gde je Adriana, ali mi muž, koji je već bio ispred škole, kaže da je dobio informaciju da su u nekoj učionici sa psihologom, dok se ne očisti krv ubijenog Dragana. Odem kući misleći da je tamo, ali je nema. Onda krenem do škole i usput gledam na svakoj autobuskoj stanici da li ću je videti. Kada sam stigla ispred škole svi su se već bili razišli, a ja sam verovala da će ona izaći. Moj brat je tražio po svim bolnicama, ali nije je bilo tamo.

Biljana priča da je suprug otišao u policiju, a ona ostala da čeka, da bi joj poslao poruku da ide kući.

- Stigla sam do Slavije kada je izašao iz policije, pozvao me i rekao: "Nema više naše Adriane". Ja sma vrisnula, klekla i ne znam ko me je pokupio i dovezao kući. Nisam znala kako je to moguće da je nema. Naša greška je što smo je na vreme odvezli u školu. Da je zakasnila bila bi živa. Došli su i moji mama i tata, koji su u medijima videli inicijale, napunila se kuća brojnih prijatelja, a sutradan su stigli i iz Francuske, a ja ne znam šta nas je snašlo - priča Biljana. - Dane me pita gde ćemo je sahraniti, a to nije bio naš plan, već da proslavimo moj 40. rođendan, da ih krstimo, da odemo na more. Odlučili smo da je sahranimo u Beogradu, jer je ona volela Srbiju i srpsku kulturu, srpsko kolo, igrala je folklor. Mislili smo da je sigurnije živeti ovde i pogrešili smo.

Ona kaže da su razrednu zvali kada se to desilo, ali da joj je telefon bio isključen, da joj je onda Dane slao poruke, ali odgovor nikada nisu dobili.

- Ljudi koji su pokupili svoju decu su imali sreće, a mi smo doživotno mrtvi od tog 3. maja. Nedeljni ručak nam se pretvorio u plač. Ne znamo više ni da li da ostajemo ovde ili da idemo u Francusku. Naša deca nisu stradala u diskoteci, nisu se drogirali pa stradali, oni su ubijeni u školi. Imam još dvoje mlađe dece i ujutru ustanu i kažu, "nama se ne ide u školu" i šta ja da im kažem, kako da im objasnim da moraju i da treba da idu u školu, da ne kasne. Ja se izvinjavam Adriani, znam da me čuje, što sam je to jutro poslala u školu i što smo došli u Srbiju da živimo. Ona je bratu pomagala da uči i on više neće da uči, neće da ide u školu, ima otpor, jer kaže niko ne zna da mu objasni kao ona. Mlađa ćerka se oblači kao Adriana i kada je gledam sa leđa, kao da je to ona, a nije.

Biljana na kraju kaže da su uspeli da prebace podatke iz Adrianinog telefona i u njima nisu videli ništa što se tiče Koste, ni u porukama, ni na slikama ga nije bilo, a nikada ga nije ni pominjala.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Cedevita podržava klinCE kreativCE: Deca iz SOS Dečjeg sela Srbija osvojili javnost umetničkim delima u sklopu kampanje Budi TU. Budi CE.