Suđenja

JAKE REČI NINE KOBILJSKI NA SUĐENJU: Ne osećam mržnju, nego žal što Kosti niste pomogli

S. J. M.

22. 02. 2024. u 18:26

NIKADA nismo pomislili da bi naš život mogli da pronalazimo u narodnim izrekama "život ide dalje, život ne staje". Mi smo stali i ne znam hoćemo li moći i kako da nastavimo sa životom. To pitanje sebi postavljamo. Kažu Bog ti da onoliko koliko možeš da podneseš, a nas je zadesila strašna sudbina i ne znam da li ćemo uspeti da je podnesemo.

ЈАКЕ РЕЧИ НИНЕ КОБИЉСКИ НА СУЂЕЊУ: Не осећам мржњу, него жал што Кости нисте помогли

Ovo je danas u Višem sudu u Beogradu kazala Nina Kobiljski, majka devojčice Eme ubijene 3. maja u školi "Vladislav Ribnikar", nastavljajući svoj iskaz u parničnom postupku po tužbi roditelja ubijene dece protiv Koste, Vladimira i Miljane Kecmanović i škole.

- Šta znači treba biti jak, sposobnost da sačuvamo zdrav razum. Mi se ne borimo da povratimo nešto, tu smo bitku trajno izgubili, našu decu, mi se sada borimo da se svi naši odnosi, koje smo godinama gradili, sestrinski, partnerski, roditeljski ne uruše kao kula od karata, kao domine. Naša patnja je vrlo realna, kao da vam konstantno krvari srce. Ja ne znam da li ću moći da budem dobar supružnik, prijatelj... Kada hodam gledam u pod. Svako jutro kada prolazim putem za posao, na kojem sam čula za pucnjavu u školi, ja plačem. Gledam da idem putem gde nema mnogo ljudi. Osećam se kao hodajuća tuga, koja isijava patnju. Ne želim da se ljudi osećaju neprijatno kada to vide i zato se krijem. Pravim distancu da nekoga ne uznemirim - kazala je Nina Koboljski.

Ona kaže da nema čak ni nadu da će vreme, za koje kažu da leči, doneti olakšanje, već će doneti samo promene i smenu problema, koji su u trenutnom fokusu.

- Tugu i patnju smo prigrlili kao naše večne saputnike. Muči me osećanje griže savesti, da li smo Emu učili kako treba. Ona je ubijena na mestu na kojem je trebala da bude, nije se zadesila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Da li sam trebala da je naučim da se spase i kako? Imam osećanje da sam je izneverila - navela je majka.

Nina Kobiljski je kazala da je do tragedije doveo niz postupaka roditelja zločinca i sistema.

- Advokat je uputila reči saučešća od porodice Kecmanović. Ne možete vi to u tuđe ime. Po nekome se mogu preneti pozdravi i čestitke, a saučestvovanje u bolu je lično. Mi nikada nismo dobili reči "žao mi je", pa da pitam zašto, je li što ste imali oružje u kući, vodili dete u streljanu, izlagali ga sadržajima koji nisu u skladu sa njegovim emotivnim razvojem. Je li vam žao što vam dete nema izraženu empatiju, jer je sam rekao da se smejao dok je mama grdila sestru. Važno je to reći, jer svako ko ima više od jednog deteta zna da su u takvim situacijama oni ujedinjeni. Da je sa šest godina imao krizu svesti i bio u istoj ovoj ustanovi u kojoj je danas i tada ste dobili šta treba da se uradi, ali ste se oglušili i izabrali suprotno rešenje - navela je Nina.

Ona je rekla da se na slikama iz jezičkog kampa vidi dete koje se nikada ne smeje.

- Vi ga gledate svaki dan i ne može dete da vam sakrije osećanja, a ovde se mesecima sprema za masakr, tri dana živi sa pištoljima, pravi spiskove, gleda dokumentarce i vi to ne vidite. To je nemoguće u jednoj funkcionalnoj porodici. Ja ne osećam mržnju, već žal zašto mu niste pomogli, jer ovo nije smelo da se desi. On je u kriznoj situaciji primenio ponašanje naučeno od roditelja. On problem nije delio sa njima, već je pucao u tela, kako ga je otac naučio, i tako leči depresiju. Ne tvrdim da su oni želeli da se ovo desi, ali su želeli tako da žive i vaspitavaju dete. Ovde se problem iz njihove kuće izlio na naciju i stotine svetova zavio u crno - kazala je Nina Kobiljski.

Ona kaže da se iskazima roditelja ubijene dece ispisuje sramna istorijska činjenica posrnuća svega:

- Ja nigde drugo nemam da kažem šta mislim i osećam. Mi ovde treba da damo stav šta je prihvatljivo za čovečnost. Roditelji su imali ogromnu odgovornost da do ove tragedije ne dođe i nisu je ispunili. Ako je neki posao plemenit, onda je to posao lekara, ako je neko mesto bezbedno, onda je to školska klupa. Mi sada imamo osećanje beznađa, uzdrmanog temelja čovečnosti. Ovo što se desilo 3. maja direktan je uzrok 4. maja. Ti roditelji gledajući nas nisu ni sanjali da će ih sutradan isto snaći. Ovo je inicijalna kapisla zla i zato je potrebno sve izneti, jer reči da se više ne ponovi su samo fraza.

Nina Kobiljski kaže da roditelji moraju da imaju osećanje odgovornosti, da kažu mi nismo hteli, mi smo pogrešili.

- To je dug društvu, da pokažu da to tako nije smelo, da se makar oduže društvu, kada ubijenoj deci ne mogu. Ja imam potrebu da oprostim, da tugujem u miru, ali meni nikada niko nije došao i rekao žao mi je zbog toga i toga i toga... Jedine reči koje čujemo su nisam kriv, a za masakr se pritome ne sudi nikome. Njegovo dete je sa veštinama, koje je on odlučio da razvija i smatrao da mu trebaju za život. Majka koja ne sprečava to, znači slaže se sa njim. Važno je prihvatiti grešku, odgovornost i reći nisam hteo, žao mi je. Odsustvo toga potpuno razarajuće utiče na mene, kao da vam neko stalno po živoj rani kopa.

Emina majka kaže da su očekivali da će biti na istoj strani, a ne na dve, da će zajedno tugovati zbog njihovih sudbina, prigrliti boli jedni drugih, ići na groblje...

- Kada pročitete iskaze direktorke škole, pedagoga i psihologa sramno je profesionalno opravdanje osticanjem činjenice da vam procedura za promenu škole ili odeljenja nije poznata. Pa kome treba da bude poznata? Sistem ne da nije bio uređen, već nije postojao. Zašto se Kosta osećao neprilagođeno, pa je promenio smenu? Zašto je to bilo odbijeno, pa posle prihvaćeno? Kako je pokušano da se reši to njegovo stanje, koji su koraci bili preduzeti da mu se pomogne? Ništa nije urađeno, samo je prebačen u novu sredinu, koja je bila dobra. Ovo odeljenje i skup dece u 7/2 je bio sa predivnim druženjem, osećanjima odgovornosti i on se družio sa tom decom. Imamo slike sa ekskurzije kada igraju karte. Sve što su deca trebala da urade uradili su, ali strešine škole nisu.

Nina Kobiljski je rekla da pati što Kostini roditelji njemu nisu bili uzdanica da će mu pomoći i što nisu rešavali probleme kako treba, svesno i odgovorno.

- Zaglavljeni smo u tom 3. maju. Imamo pokušaje pravdanja svega ovoga, relativiziranja stvari i to je moralni i duhovni užas i dovodi do tragedije nakon tragedije. Svi mi ovde smo odgovorni da to promenimo - kazala je Nina, navodeći da je stanje njihove patnje konstantno i da žive sa nadom da će Ema u snu da im dođe i da se trude da prežive dan.

Zastupnik Kecmanovića advokat Marina Ivelja pitala je da li je do nje ikada došla informacija da majka želi da se sastanu, a Nina Kobiljski je odgovorila: "Ne, nikada".