PRED kraj časa čuli su se zvuci u hodniku, pucnji, ali sam ja mislila da su to petarde i nestašni osmaci, jer se bližio kraj školske godine. U glavi mi je bilo, "tamo je Dragan, on će to da reši". Ti pucnji su se nastavili i u jednom trenutku se ništa nije čulo. Bio je neki muk, čudna atmosfera, kao da smo svi bili ukočeni, hipnotisani. U hodniku se čuo vrisak i tada sam pomislila da možda nisu petarde. U tom istom trenutku naglo su se otvarila vrata učionice, nisam stigla da okrenem glavu i pogledam ko je, a već sam bila pogođena. Pala sam ispod katedre.

Komentari (0)