ŽRTVE SE OTKRIVAJU TEK U BOLNICI ILI KASNO: Organizacije sa sektaškim ustrojstvom fabrikuju osobe rizičnog ponašanja i teško ih je otkriti

TRAGEDIJA u Novom Sadu koja je medijski povezana sa delovanjem sekti, pokrenula je iznova interesovanje za zatvorene organizacije koje od sledbenika traže apsolutnu poslušnost i iskorišćavaju ih. Iskustvena svedočanstva policijskih i medicinskih stručnjaka kao i obično padaju u senku senzacionalističkih naklapanja, što proizvodi kontraefekat: umesto upoznavanja sa opasnošću od organizacija koje funkcionišu na sektaškim principima javlja se sumnja da ona uopšte postoje.

Ilustracija

Neuropsihijatar i sudski veštak dr Ljiljana Simić je "Novostima" prenela deo velikog iskustva stečenog na urgentnoj psihijatriji bolnice "Dr Laza Lazarević" čiji stručnjaci imaju neposredan kontakt sa članovima sekti koji dolaze na lečenje, ili ih dovode, ali tek posle teških ispada u ponašanju.

- Nažalost, nikada niko nije došao i rekao "ja sam u sekti" ili "moja familija je u sekti, potrebna nam je pomoć". Po pravilu, tek kada pripadnik sekte uđe u neki mentalni poremećaj i pokaže ispade on dolazi u bolnicu gde lekari indirektno saznaju da postoji i sektaška konotacija priče. Medicina leči ono što može, oporavlja osobu, ali je individualno pitanje kojim će putem ona dalje ići. Ne možete nikoga na silu da lečite od mentalnog oboljenja, sve dok ne postane rizičan po svoje ili po tuđe zdravlje. Zato je pitanje lečenja mentalnih oboljenja i vrlo bitno i veoma sporno, jer dok ljudi ne dođu da traže pomoć mi ne možemo da im pomognemo - kaže dr Ljiljana Simić.

Ona naglašava da je dodatni faktor rizika "doping" koji sledbenicima daju sva zatvorena sektaška društva.

- Po pravilu su to psihoaktivne supstance čije korišćenje dovodi do "otpuštanja kočnica" i ispada. Karakteristične su dve vrste pacijenata. Prvi su ljudi sa mentalnim poremećajima koji žive u negujućim sredinama i nemaju simptome, dok ne uđu u zatvorene sisteme gde je pritisak na članstvo veliki. U svakom čoveku postoji borba da li će prihvatiti uslove u sekti, a neke mentalne strukture to ne mogu da izdrže i dolazi do pojave kliničkih simptoma. Drugi vrsta pacijenata su psihijatrijski bolesnici koji imaju terapiju ali kada uđu u određene zatvorene grupe dobijaju instrukciju da prestanu da uzimaju lekove. Tada se njihova osnovna psihijatrijska bolest javlja u još ozbiljnijem vidu pa su uslovljeni da nastave lečenje, na koje ih nekada čak uputi i sama sekta kada postanu rizični po ostale članove. Nažalost, koliko imam uvid u ovaj problem, zanemarljivo mali broj ljudi traži pomoć u odnosu na ukupnu ugroženu populaciju - konstatuje dr Ljiljana Simić.

Ona ukazuje da se ne treba iščuđavati ljudima koji u sukobu sa velikim problemima prelaze granice uobičajenog racionalnog ponašanja, jer je to normalno ponašanje u teškim situacijama.

- U okviru ljudskog razmišljanja postoji nešto što se u psihijatriji zove magijsko mišljenje i svi smo mu skloni, jer je to rudimentarni "sistemski program" kao i osnovni instinkti. Magijskom mišljenju ljudska svest pribegava nezavisno od naše racionalne volje i obrazovanja kada je reč o ozbiljnim nevoljama kada se čovek više ne oseća kao gospodar svoje sudbine. Iz istog razloga srednjoškolac nosi "srećnu olovku" na kontrolni i vojnik ikonicu, jer u ratu "nema ateiste u rovu". U teškim situacijama, naročito u slučaju bolesti, svest traži pomoć od viših sila iako to nema objašnjenja na racionalnom planu. Nada i vera u nešto pozitivno su prirodna ljudska potreba, one im daju ohrabrenje i pojačaju samopouzdanje. Prirodno smo skloni da verujemo u višu pravdu i ravnotežu u svemiru, što je dobro, jer kada se ne bi ustezali i plašili da postoji nešto iznad nas možda bismo više zlodela pravili. U ljudskoj prirodi je i dobro i zlo, kao što kaže indijanska poslovica: "Svi imamo i dobrog i zlog vuka, samo je pitanje koga gajimo".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije