ZA PATRIOTIZAM - NA SUD ČASTI: Pre sto četrdeset godina rodio se veliki srpski naučnik, Veselin Čajkanović (1881-1946)

GODIŠNjICE su najčešće povod da se setimo nekih velikih, često nepravedno zaboravljenih imena naše nauke i umetnosti: danas se retko (osim u naučnim krugovima) pominje jedan od najznamenitijih ljudi (ne samo) srpske filologije Veselin Čajkanović - čovek izuzetne biografije i tragične sudbine. Doktor filozofije, prevodilac, etnolog, univerzitetski profesor, istoričar religije, dopisni član SKA (Srpske kraljevske akademije)... Rođen je pre sto četrdeset godina u Beogradu (9. aprila po novom kalendaru), gde je i preminuo 1946, smrtno ponižen...

Čajkanović (u sredini) tokom studija u Lajpcigu / Foto Privatna arhiva

U njegovoj biografiji, čiji je autor akademik Vojislav Đurić, beleži se da je Čajkanović još u srednjoj školi zavoleo klasične jezike, pa je posle mature u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao klasičnu filologiju na Velikoj školi. Kao državni pitomac potom je otišao u Nemačku na usavršavanje (Lajpcig i Minhen), gde je položio doktorat i 1906. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prevodio je Plutarha, Tacita, Vergilija, Plauta... Kao rezervni oficir učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti jedno vreme boravio u Bizerti, gde je osnovao Štampariju srpskih invalida i uređivao list "Napred", a po prelasku na Krf, stao na čelo "Srpskih novina". Po završetku rata, bio je i načelnik u Ministarstvu prosvete i upravnik Državne štamparije, 1921. postao je redovan profesor, sledeće dopisni član SKA, a predavao je i uporedne istorije religije na tek osnovanom Bogoslovskom fakultetu. Dobrim delom, upravo njegovim zalaganjem osnovana je Univerzitetska biblioteka.

Đurić, inače Čajkanovićev student, s divljenjem beleži:

- Tumačio je, između ostalog, Tacitovu "Germaniju", ali tako da su pred slušaocima oživljavali ne samo stari Germani nego i Rimljani, Grci, Egipćani, Vavilonjani, Jevreji, Persijanci, Indijci, a posebno naši preci sa svojim običajima, obredima, činima, težnjama i zabludama. Odista je suvereno vladao celokupnom naukom o starini.

Ostalo je zabeleženo da je studente izuzetno voleo i podsticao na usavršavanje, o čemu svedoči jedan neverovatan podatak: gotovo svaki deveti student koji je od 1919. do 1941. kod njega diplomirao, položio je i doktorat. Pa i sam Đurić, seosko dete puno praznoverica "iz bronzanog doba", doktorirao je kod profesora Veselina Čajkanovića.

 

Veselin Čajkanović / Foto Privatna arhiva

- Uložio je toliko truda i vremena, strpljenja, oko ćudljivog mladića kakav sam bio, da se ja sada, kad sam prevalio šezdesetu, i čudim i stidim. Na razgovore je zvao on mene, nije mi davao prilike da ga molim. Otvorio je širom vrata svoje čudesne biblioteke, mogao sam da se poslužim svakom knjigom iz njegove biblioteke - svedočio je Đurić.

Na osnovu Čajkanovićevih neobjavljenih rukopisa "Stara srpska religija i mitologija" i "Rečnik narodnih verovanja o biljkama", Đurić je ustvrdio da se bez preterivanja može reći da je njegov profesor veoma mnogo doprineo rekonstrukciji najstarije indoevropske religije:

"U čitavoj našoj nauci nema rezultata od dalekosežnijeg značaja nego što je konstatacija da je srpski narod do najnovijih vremena ostao privržen staroj veri. To je veliki, hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda. Kakvi su bili pre VII veka, i pre doseljenja na Balkansko poluostrvo, u osnovi takvi su i ostali... Vekovima su im najpopularniji praznici Božić i slava, najraspostranjeniji običaji kumstvo i gostoprimstvo, najvažniji obredi svadbeni i pogrebni, svi u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka - kao i mnoge druge manifestacije i ustanove. Neki mitovi prenošeni su s pokolenja na pokolenje bez većih izmena, a neki su vezani za pojedine istorijske ličnosti (Sv. Savu, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Visokog, Ivana Crnojevića). Funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene su na najuglednije hrišćanske svece (Sv. Jovana, Sv. Nikolu, Sv. Đorđa i ponajviše na Sv. Savu)."

Drugi svetski rat Čajkanovića je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta, a tih godina on je vodio i Arheološki muzej Vinča. Bio je jedan od profesora koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu (kojim je 1941. osuđen komunistički otpor i pozvano stanovništvo na poslušnost okupatoru), ipak, uprkos nespornom patriotizmu i odvažnosti, posle rata se našao pred Sudom časti. Otpušten je iz službe, oduzeto mu je glasačko pravo i pravo na prihod. Presuda je postala odmah pravosnažna, a ova nepravda i poniženje doprineli su ubrzanom razvoju njegove već postojeće bolesti. Preminuo je 6. avgusta 1946. godine. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju, da bi kasnije bio "premešten" u zajedničku grobnicu, bez ikakvog obeležja.

Tako se posleratna vlast "odužila" ovom izuzetnom naučniku i rodoljubu, odlikovanom Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost, Ordenom Belog orla sa mačevima, Ordenom Svetog Save i francuskom Legijom časti.

LEGAT I ULICA

IZA Čajkanovića je ostala vredna biblioteka (12.000 štampanih svezaka, beleški i jedan nezavršen rukopis o poslovicama), danas legat u Narodnoj biblioteci Srbije, dok se drugi deo rukopisa (sa doktorskom disertacijom) nalazi u Arhivu SANU. U beogradskom naselju Medaković, od 2005. godine, jedna ulica nosi njegovo ime.

DUG PROFESORU

NEPRAVDA prema Čajkanoviću je počela pomalo da se ispravlja sedamdesetih godina prošlog veka. Njegov nekadašnji student, Vojislav Đurić, priredio je Čajkanovićevu knjigu "Mit i religija u Srba"(1973), potom "Rečnik srpskih verovanja o biljkama" (1985), ali je vrhunac Đurićevog pregalaštva bilo priređivanje Sabranih dela iz religije i mitologije u pet knjiga (1994), u kojima je među korice stavio sve prethodne profesorove radove.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije