I NEŠTO DOBRO, U DOBA KORONE: Povodom 214. samostalne izložbe grafičara i slikara Veljka Mihajlovića u Etnografskom muzeju

KRAJEM juna u Etnografskom muzeju otvorena je obično/neobična izložba danas već barda grafike i slikarstva gospodina Veljka Mihajlovića.

Foto Arhiva

"Obična" jer nas on već decenijama navikava da sve što izađe ispod njegovih noževa, olovaka, pera, kistova... bude drugačije i nekako očekivano od autora ovakvog formata. Sa druge strane "neobična" je jer je sasvim drugačija od svega s njegove strane viđenog. Opet, liči donekle na ranije izložbe (akcije za spas) "?" (Znaka pitanja), Studentskog parka, hilandarskog Svetog Vasilija na moru, samog Hilandara... Spasti to nešto, pomeriti stanje s mesta, ili izbaviti sebe samoga (kao ovoga puta) ne menja suštinu - u pitanju je uvek bila angažovana umetnost koja ima cilj: popraviti, doraditi/dograditi, sačuvati, uvesti red u stanje...

Ovoga puta to je "Zima u doba korone", 88 crteža (22,7h30,5 cm); tuš i raznobojno mastilo.

Foto Arhiva

Veljko je bio tek klinac kada je veliki egzistencijalista Alber Kami, pre sedamdesetak godina, gotovo kriknuo: "Svi se nalazimo pred zidom koji je kuga izgradila oko nas, i u njenoj letalnoj senci treba da pronađemo svoj spas". Misao koja liči i na dvostih, i sasvim u saglasju sa njegovom Teorijom apsurda, "koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi ni jedno ni drugo". U toj gotovo sentenci Veljko je potražio izlaz, uzeo ju je za moto ciklusa/izložbe, s oskudnim komentarom (po običaju): "A danas, sedamdeset godina posle ovih Kamijevih reči, ja, crtajući u zimsko vreme 2020. i 2021. u doba korone, nađoh svoj spas. Da li?" Na ovaj upit, pre svega, odgovor treba da daju profesionalci (umetnici, kritika) i publika, kojoj je sve ovo i namenjeno. A mi ćemo, u dalekoj asocijaciji, ali s punim ubeđenjem da se setimo reči Svetoga Save: "Ne gradim Hilandar ja sebe radi, nego - radi moga naroda, jer ...", dakle - pročišćenje, prosvetljenje, građenje/rađanje novog stanja, izvedeno usred planetarne pandemije, straha i sveprisutne rezignacije, donoseći i akcente blagog optimizma. Jer, bilo bi sasvim neuputno prepustiti se optimizmu "za sve pare".

Foto Arhiva

Ovaj Veljkov ciklus smestili bismo i u red profilaktičkih poslova koji imaju za cilj ozdravljenje (sopstveno, ali i svih i svega drugoga); i vidimo ga, kako poput srednjovekovnog alhemičara, koji škropi osveštanom vodom kužne prostore (i prirode i duša), ovaj naš to čini mastilom i tuševima, sa istim ciljem. I duboko verujemo da je dostigao cilj, jer posmatrajući lica publike što promiču pored crteža zapazili smo, uz melanholične izraze i tople osmehe, znake da je delo pokrenulo i druga srca.

A što se broja tiče, pa ginisovci imaju zadatak da provere - ima li još ovakvih. Pazite, 214. samostalna izložba je u pitanju. Ako uzmemo u obzir umetnički staž od preko pet decenija, ispada da je Veljko godišnje plasirao po četiri izložbe, a gde su tek one zajedničke kojima se sasvim zametnuo broj; a trebalo je sve to pripremiti, odraditi i kad bi se sve sabralo - ostaje tek nešto malo vremena za koju "Jagodinsku ružicu", i za duboko ćutanje sa prijateljima.

Postavljena je dakle još jedna karika u fascinatnom lancu kontinuiteta Veljka Mihajlovića, autoru na čast, nama na radost, a svima koji za njim dolaze - na nauk i podsticaj za nagornjavanje; što ni malo jednostavno niti lako biti neće.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije