OSEĆAM SE NIKAD BOLJE I NIKAD JAČE: Dejan Lutkić o "Švindlerima", novoj seriji "Zbornica", glumi, umetnosti, Vojvodini...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

08. 09. 2021. u 07:00

MADA je na rođenju jedva ostao živ, glumca i producenta Dejana Lutkića oduvek je krasio optimizam.

ОСЕЋАМ СЕ НИКАД БОЉЕ И НИКАД ЈАЧЕ: Дејан Луткић о Швиндлерима, новој серији Зборница, глуми, уметности, Војводини...

"Švindleri", Foto Vojislav Danilov/Nevena Vukes

I onda kada je roditeljima, zdravstvenim radnicima, saopštio kako bi voleo da život provede na sceni, a oni više želeli da se školuje za neko sigurnije zanimanje. I kada je 1992. upisao Fakultet dramskih umetnosti, preselivši se iz rodnog Vrbasa u Beograd, pa tokom studiranja radio razne poslove kako bi sebi obezbedio normalan život. I kada je baš za vreme NATO bombardovanja Beograda 1999. dobio prvu ulogu na filmu, u ostvarenju Ljubiše Samardžića "Nebeska udica", i stao na "ludi kamen" sa voljenom Ljubinkom, sa kojom sada odgaja dve ćerke tinejdžerke. I kada je pre više od decenije napravio prekretnicu u karijeri i oprobao se i kao producent u seriji "Sva ta ravnica". Čak i sada, dok na kanalu Superstar TV ovog vikenda gledamo finale druge sezone serije "Švindleri", Dejan Lutkić se sa elanom priprema za novi poduhvat - snimanje serije "Zbornica".

- U redu je što vam je Bog dao talenat, ali šta sa tim uraditi? Možemo da ga bacimo, držimo, ili da se igramo i da pravimo od njega razne stvari - usamljenu kućicu na polju, selo, metropole, šta god hoćemo. I tu je, u stavri, lepota našeg posla i ono zbog čega te gluma stalno tera da napreduješ, učiš nešto novo i da uvek krećeš ispočetka. Mislim da je najlakše u svakoj situaciji u životu, i poslovnoj i privatnoj, reći "ne mogu više, dosta mi je svega". Najteže je naći razlog za napredovanje. Makar bio najmanji mogući, važno je da ga ima. Trenutno, možda čak mogu da kažem da nemam potrebu da ga tražim, zato što je sada takav period u mom životu da imam volju i želju da idem dalje, napred. Koliko god suludo zvučalo u ovim stvarno ludim vremenima u kojima živimo, zaključno sa pošasti koja nas je snašla, osećam se nikad bolje i nikad jače - ističe na početku razgovora za "TV novosti" Dejan Lutkić.

Foto Vojislav Danilov/Nevena Vukes

Da li osećate da ste nešto postigli jer "Švindleri" su već peti projekat u kom ste imali dvostruku ulogu?

- Osećaj je takav da kada vidim krajnji rezultat znam šta i koliko je uloženo i kako su svi ljudi udružili energiju, volju i rad da bi se takav projekat završio. Zato se uvek trudim, čak insistriram na tome, da sakupimo ekipu koja će voleti što radi taj projekat. To mi je veoma važno jer mislim da je jedna od presudnih stvari za to kakav će rezultat na kraju biti. U prvoj sezoni imali smo ogromnu gledanost, koju iskreno nisam očekivao jer smo promenili ugao gledanja. Imali smo potrebu da stvari posmatramo drugačije i predstavimo ih na način na koji se do sada nije dešavalo. Posle emitovanja na Superstar TV, očekujemo da će serija u nekom momentu biti prikazana i na RTS. Stiglo mi je dosta komentara da je druga sezona možda čak bolja od prve. Ali to je stvar ličnog utiska. Nama su bili vrlo važni vizuelni identitet, priča i način pripovedanja. Potrudili smo se da u prvoj sezoni sve postavimo na zdrave noge, a da u drugoj odemo korak dalje. Mislim da smo uspeli u tome i zbog toga mi je srce puno.

"Nebeska udica", Foto Vojislav Danilov/Nevena Vukes

U drugu sezonu "Švindlera" upletena je poezija, naši pesnici, kao što je Rade Drainac, a jedan od glavnih junaka, pesnik Aleksandar, koga igra Slaven Došlo, je razbarušena umetnička duša.

- Zamisao je bila da taj lik bude mladi, novi Koviljko Ignjantović, koga ja igram, ali da bude zanesenjak. U lik Aleksandra utkana je dobra poezija i to kako je nekad društvo funkcionisalo, kako se prilazilo damama i kako se prema njima ophodilo. Za razliku od današnjeg banalnog vremena i banalnog pristupa životu, ljudima, poslu, porodici... Zato uvek pokušavamo da se bavimo pravim vrednostima, koje su gotovo pa izumrle. Živimo u instant vremenima i volim da naglasim da to nema veze samo sa našom zemljom nego sa celim svetom. Borim se koliko god mogu. Na kraju krajeva, supruga i ja smo vaspitavali ćerke tako da od malih nogu treba da budu dame. Vrednosti koje se vide, naravno čast izuzecima, nažalost u većini slučajeva su strašne. Meni je to jezivo, ružno, nema nikakvu vrednost i potpuno je prazno. Flis papir, koji je nekad služio za poređenje, sada je vredniji od toga što vidimo i to je porazno.

Kojim se sadržajem i vrednostima, po vašem mišljenju, valja ispuniti? Da se okrenemo čaroliji umetnosti?

- Nezahvalno je govoriti o tome. Mogu na to da ukazujem svojoj deci, eventualno njihovim drugarima koji dolaze u kod nas u kuću. Kad je o umetnosti reč, njena poenta je da li je izazvala emociju ili ne, a druga je priča da li se delo nekom dopalo. Umetnost je dužna da te na bilo koji način isprovocira i ako uspe znači da je zadatak uspešno urađen. Ako izađeš ravnodušan sa projekcije filma, izvođenja predstave, iz galerije ili muzeja, onda nešto nije dobro. Ima, naravno, onih koji to pokušavaju na silu i koji banalizuju umetnost. To ne moraju da budu ekstremi, iako najčešće jesu, nego sam stav "ja ću sad vama, jer ste svi glupi, da objasnim i pokažem šta je to umetnost". Sam taj stav razvaljuje umetnost kao pojavu.

Sa Katarinom Žutić i Slavenom Došlom u seriji "Švindleri", Foto Vojislav Danilov/Nevena Vukes

Da li vam se čini da je danas možda teže izazvati bilo kakvu senzaciju, osećaj, emociju kad je čovek prezasićen time sa svih strana?

- Nije prezasićen, ne radi se o tome. Ljudi su postali, u velikom broju slučajeva, isključivo materijalna bića i celo bitisanje baziraju na materijalnom, što strašno osiromašuje čoveka. Ljudi kao da nisu ni svesni toga, ali biće trenutka kada se desi krah, a neminovan je jer je takav istorijski ciklus. Tada će dosta ljudi ostati bez materijalnog, opipljivog i okretaće se ka svemu što je duhovno. Ali, postavljam pitanje zašto neko traži pomoć od Boga samo kad mu je loše? Da li taj isti zahvali Bogu kada mu je dobro? Stalno jurimo za nečim, boljim autom, novim telefonom, boljom garderobom, a kada je dosta? Kada nastupa trenutak da kažemo sebi "Stani!"? Došli smo u vrzino kolo, u vir koji nas vrti non-stop, pa nas izbaci na površinu samo toliko da uzmemo vazduh i ponovo nas vuče nazad. Zato mislim da je umetnost, i pre svega kultura jednog naroda veoma važna za visoku nacionalnu svest. Ne u smislu nacionalizma nego vrednosti. Kako smo došli do ove zgrade, ove kaldrme...? Neko se nekad ozbiljno bavio time, a neko sad dođe, pljune i nastavi dalje kao da nema veze. Sve to potpada pod kulturu, i duhovno uzdizanje čoveka i njegove duše.

Foto Vojislav Danilov/Nevena Vukes

Rekli ste jednom "iz dubine duše i dubine mesnatog srca glumac je dužan da igra". Šta to znači?

- Ne znam kako bih to drugačije razjasnio. Duša i srce treba da nas vode. Um vrlo često zna da pokarabasi to. Kada se nađe dobar balans između duše, mesnatog srca i uma, onda nastupa predivno stanje i način da se ide dobrim i divnim putem života, a što naravno podrazumeva i umetnost. Svi mi koji smo odabrali da se bavimo ovim poslom, izabrali smo i da živimo specifičnu vrstu života. Nije ovo ni bolja ni gora profesija od bilo koje druge, ali je veoma posebna. Neretko volim da sedim sam u velikoj grupi ljudi i da gledam šta rade, kako se ponašaju, kako govore... Zapamtim tu situaciju, analiziram je i dok čitam scenario prepoznam gde je baš to primenljivo. Tako sve funkcioniše, to je žica koju vučemo iz nekih priča koje upijamo, ili iz onoga što čitamo, što potom prenosimo na scenu ili ispred kamere.

Uskoro vas očekuje snimanje još serija, a među njima se izdvaja "Zbornica". O čemu je reč?

- Trenutno snimam drugu sezonu serije "Junaci našeg doba", a kasnije, na proleće, Bože zdravlja, i drugu sezonu "Beležnice profesora Miškovića". Sredinom ili krajem septembra krećemo da snimamo novu seriju "Zbornica", u produkciji "Telekom Srbija" i Atos filma. Priča je o tome kako se nastavnici ponašaju kada ih ne vide deca i roditelji. U sitkomu, čija prva sezona treba da ima 50 epizoda, prikazaćemo šta se dešava u školi iza kulisa. Dugo o tome Nebojša Cile Ilić i ja pričamo. Od filma "Majstori, majstori" do danas nismo imali nijednu seriju koja se bavi tim miljeom, a stvarno ima tušta i tma materijala koji može da se obrađuje. Scenario Vladimira Đurđevića je takav da može da se smesti u bilo koje vreme jer tako je bilo i kad sam ja bio dete, a i kad su moja deca išla u osnovnu školu. Siguran sam da se mnogim nastavnicima serija neće baš mnogo dopasti, ali verujem da će mlađim generacijama, koje imaju sveže iskustvo iz osnovne ili srednje škole, biti vrlo prijemčiva. Počinjem da radim i čuvenu predstavu koja se igrala u Crnoj Gori u Tivtu, "Bokeški d-mol", opet u režiji Milana Karadžića. Divna ekipa je skupljena oko tog projekta i prelepog teksta Stevana Koprivice, koji se takođe bavi nekim vrednostima koje su skroz iščezle. Srž priče, smeštene u vreme Napoleonove invazije na Boku Kotorsku, je ljubav između mlade Peraštanke, čijeg oca igram, i francuskog oficira.

SVE ME VUČE U SREMSKE KARLOVCE

HRONIČAR Zemuna, Branko Najhold, jednom prilikom je rekao "Biti Zemunac nije pitanje krštenice nego stanje duha". Sa Dejanom Lutkićem razgovaramo upravo tu, u mestu između Vojvodine i Beograda, gde najduže živi.

- Odrastao sam u Vojvodini i što sam stariji sve sam joj bliži. I dalje u Kuli imam majku i oca, Bogu hvala, žive, a mnogo prijatelja mi je u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugde po Vojvodini. Ako bih morao da izaberem mesto gde bih voleo da nekako završim svoj ovozemaljski život, bili bi Sremski Karlovici. Ne umem da objasnim zašto. Nikakve veze nemam sa njima, osim što imam prijatelje, ali sam ih toliko zavoleo, kao i taj kraj i ljude. Jednostavno, sve me vuče i imam potrebu da nađem parče zemlje i kućicu u Sremskim Karlovcima ili okolini - ističe Lutkić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

EVO KAKO DO KARATA ZA VEČITI DERBI: Crvena zvezda poslala obeveštenje pred meč sa Partizanom