Kultura

FILMSKA KRITIKA - NA TRAGU METAFORE: "Toma", režija Dragan Bjelogrlić, Srbija, 2021.

Božidar Zečević

31. 10. 2021. u 13:00

RECEPT za komercijalni uspeh filma trebalo je da još pre više od tri decenije da međunarodna konferencija pod nazivom "Popularni film u Evropi" na Univerzitetu Vorik u Engleskoj, u septembru 1989. godine.

ФИЛМСКА КРИТИКА - НА ТРАГУ МЕТАФОРЕ: Тома, режија Драган Бјелогрлић, Србија, 2021.

Bio je to, koliko znam, prvi skup svetskih filmologa koji je trebalo da definiše žanr "popularnog filma" i uslove pod kojima, barem u Evropi, radi "narodni bioskop". Uprkos celoj nedelji punoj veoma ozbiljnih izlaganja, analiza, statistika, preseka i pokušaja sinteze saznanja o ovoj vrsti filma, nije se, naravno, došlo do konačnog odgovora, što ne znači da neki zanimljivi zaključci nisu izvedeni.

Jedan od njih odnosi se na pravilno ponavljanje obrazaca u ovoj oblasti, slaganja neke vrste šablona, čije se funkcionisanje može predvideti bez obzira na sadržaj konkretnog filma.

Analizirajući "popularni film" u svojoj zemlji, jedan španski kolega došao je do zaključka da se najuspešniji "popularni film" sastoji uglavnom od žanra "melodrame" ("osujećena strast") i to u oko 80 odsto analiziranih komercijalnih hitova, gotovo po pravilu u vezi sa nekom popularnom ličnošću javne scene, ili onoga što mi nazivamo "estradom" (oko 70 odsto), koja otkriva neku unutrašnju slabost ili teškoću, što je kolega, vrlo zanimljivo, nazvao "greškom" ili igrom sudbine, (po njemu i najčešćeg "uzroka osujećene strasti"). Pritom je popularna muzika glavna matrica ovakve priče i nalazi se u korenu samog žanra melodrame, a bolest ili smrt njen najčešći završetak.

Predstavljajući na ovoj konferenciji svoju tadašnju zemlju (SFR Jugoslaviju) prikazao sam i analizirao film "Hajde da se volimo" Lepe Brene, u režiji Aleksandra Đorđevića iz 1987. godine, koji je bio apsolutni komercijalni hit tadašnjeg našeg bioskopa, mogao sam da se donekle saglasim sa rezultatima svog hispano kolege, samo što Breni nikako nisam "uspeo da iznađem nekakvu "grešku", niti u dramaturgiji hirove fatuma, već je, naprotiv, sve vodilo sreći i hepiendu cele jugoslovenske estradne i popularne zajednice, koja je već sledeće godine - slavno propala! Ipak, opisani šabloni su je nadživeli i vidimo kako i danas žive uprkos protoku vremena, totalnoj promeni ukusa i uslova tržišta, kao i ukupnog socijalnog miljea. Melodrama iz estradnog života i danas ispunjava gotovo sve zahteve masovnog ukusa, a uspeh takvog preduzeća se može predvideti sa priličnom tačnošću.

Film "Toma" je gotovo stoprocentan odlivak ovog šablona, tim pre, što se čak i vremenski poklapa sa događajem u Voriku. Toma je besumnje postao etalon jednog značajnog socijalnog sloja ondašnjeg društva, koje se u "Jugu" vraćalo sa značajnom količinom zarađenih deviza da bi ultimativno zahtevalo i svetkovalo svoje vidove zabave. Taj sloj potpuno je izmenio socijalnu i kulturnu matricu cele zemlje i nametnuo najniži ukus. To se, vremenom, uopšte nije izmenilo i stanje je gotovo isto i danas.

Sve rezerve prema kiču i šundu rušile su se kao kule od karata, druge se nisu pojavljivale ni na ivici duhovnog obzorja, a kao pečurke su rasli kraljevi i prinčevi jednog polusveta.

Tri decenije etablirana je ista "društvena elita" i drastično obeležila svoje vreme potpunim sunovratom morala, osnovnih društvenih vrednosti, primitivnog hedonizma, poroka, alkoholizma i droge, kocke, bahatog iživljavanja, opšteg bluda i naročito propasti onih jedva uspostavljenih kulturnih navika i potreba, koje su postojale u "jugonostalgičnoj opseni", za kojom se, evo, opet kuka. Toma je, valjda, bio tipičan produkt onog vremena, zajedno sa dvadesetak sličnih imena iz tadašnjeg popularnog miljea, ali odabrana je, ne slučajno, baš njegova sudbina, potpuno saobražena onom recepisu iz Vorika.

Isti sled klišea primenjen je ovde gotovo bez ostatka. Toma dolazi iz anonimnosti nedođije i probija se kroz kafanske magle do ivice estrade gde upoznaje sreću i nesreću svog života - zvezdu Silvanu Armenulić, koja postaje njegov fatum i "životna greška". Oni će zajedno dalje u slavu, ali nikada i više od toga. "Osujećena strast" postaje opsesija, kafanski dert, mahnitost, anamneza čitave jedne bolesti kojoj nema leka. Penjući se ka zvezdama, Toma tone u alkohol, kocku, razvrat i kakve sve ne poroke dok se unutrašnji kolaps ne pretvori u kobno oboljenje. I smrt. Naravno, nižu se njegovi (i njihovi) pevački hitovi, koje je efektno renovirao Željko Joksimović da bi možda nastavili svoj život u štimungu jugonostalgije. (Na stranu, naravno, pitanje karaktera te muzike; "Ma kakva, bre, narodna muzika? To ja pišem!" kaže pravo Toma).

Ali, početni obrasci sve teže funkcionišu. Ni interpretacija nije loša: Benčina uspeva da gradi sugestivan lik, čak i Milan Marić u naslovnoj ulozi (osim užasne maske!) i nema sumnje da film pronalazi svoju publiku. Ali - da se razumemo - nema tu nikakve umetnosti ni stvaranja velikih emocija, osim paralele koju reditelj pokušava da isplete između ličnog i socijalno-istorijskog konteksta ove propasti. Tomina bolest beznadežno ide ka teškoj nesreći paralelno sa sudbinom avnojske Jugoslavije, koja krvari i raspada se u samrtnim grčevima. U ratu svih protiv svih, početkom devedesetih, otkriva se neka druga, stogodišnja, "dublja greška" gde odjednom više "nema duše", niti dušu iko više pominje; ostaje pitanje da li je ikada i bilo. Jedino tu se može pronaći građa neke filmske metafore koja - pravo rečeno - i ne bi bila daleko od istine.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

25. 10. 2021. u 13:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

21. 11. 2024. u 11:32

POTPREDSEDNIK SAD UMRO TOKOM ODNOSA: Bio sa 50 godina mlađom ljubavnicom, Bela kuća nije znala kako da saopšti vest o smrti

Svet

0 0

POTPREDSEDNIK SAD UMRO TOKOM ODNOSA: Bio sa 50 godina mlađom ljubavnicom, Bela kuća nije znala kako da saopšti vest o smrti

BIO JE to 27. januar 1979. godine. U 1 ujutro, portparol porodice Nelsona Rokfelera objavio je zvaničnu izjavu za štampu. Bivši potpredsednik preminuo je U 71 godini života ranije te večeri.