SVET JE PODELJEN SVILENIM ZAVESAMA: Novica Antić, upravnik Ateljea 212, o jubileju kuće, legendarnim predstavama, društvenoj klimi

JUBILEJ Ateljea 212 ovih dana obeležen je skromno i gotovo neupadljivo: izložbama Veljka Mihajlovića (o Petru Kralju i pozorišnom zdanju), kao i izvođenjem kultne predstave "Ljubavno pismo".

"Kralj Ibi", Foto Atelje 212

Prva stranica ispisana je 12. novembra 1956. godine koncertnim izvođenjem Geteovog "Fausta" u režiji Mire Trailović, na 212 stolica u maloj sali stare "Borbe", sve ostalo je odavno postalo istorija...

- Atelje 212 nije sklon da pompezno slavi jubileje i nema tu vrstu "obeležavačke" tradicije. Obično su se pisale monografije. Poslednja je urađena pre deset godina, smatrali smo da je još rano za sledeću - objašnjava upravnik Novica Antić. Rođendan smo obeležili radno, predstavom koja vezuje prošlost, sadašnjost i, verujem, budućnost.

"Ljubavno pismo" se igra od 1994, uvek u punoj sali. To je naša "Buba u uhu", možda je jedna od najdugovečnijih na beogradskim scenama. Inače, čitav novembar posvećen je proslavi jubileja sa dva nova naslova: već je izveden Balkan bordello, prekosutra je premijera "Pristanka". Reč je o drami savremene britanske spisateljice Nine Rejn, u režiji Nebojše Bradića. Nažalost, bavi se aktuelnim temama i na našim prostorima: seksualnim nasiljem, tretmanom žrtve u pravosudnom sistemu i medijima, ali i našim glavama.

Vaša kuća počela je u našoj, u zgradi "Borbe"?

- I narasla od dvesta dvanaest stolica do preko petsto mesta u velikoj i maloj sali.

Projekat za zgradu uradio je Bojan Stupica, u međuvremenu je doživela mnoge transformacije. Poslednja velika rekonstrukcija bila je 1992. Ovog meseca otvaramo i prvu digitalnu pozorišnu čitaonicu. Biće to mala soba u kuli Ateljea, gde će svi koji žele moći da istražuju kompletnu arhivu Ateljea. Među njima, dragocene rukopise izvođenih i neizvođenih drama, originalne drame sa primedbama pisca i reditelja, crtežima.

Jedna od prvih predstava "Čekajući Godoa", najavila je avangardnu budućnost kuće u i dalje "tvrdo", komunističko vreme?

- Impresivno i veličanstveno, ali ne smemo zaboraviti da je bilo neko drugo doba. Vreme, kako ga je Vinston Čerčil nazvao, (zapravo samo upotrebio) - iza "gvozdene zavese".

Termin "gvozdena zavesa" (i to prema istočnom slovenstvu) su, zapravo, izmislili nacisti 1942. godine, misleći kako treba da bude postavljena jednog dana, kada bude veliki nemački rajh. Onda ga je na drugačiji način, ali opet znakovito, upotrebio Čerčil - kao zavesu između istočnih i zapadnih zemalja. Jugoslavija je bila negde između i mogla da bude svojevrsna Švajcarska, mesto u kome su se razmenjivale ideje između Istoka i Zapada.

Danas je svet drugačiji?

- Podeljen je ne gvozdenim, već svilenim zavesama, a svila je pored čelika najtrajniji materijal. Iako svilena, ona je neprobojna. Vidimo kroz nju, ali ne možemo da je probijemo. Danas živimo u drugačijem svetu u istorijskom i stvaralačkom smislu: pojam avangarde ne postoji kao realna umetnička praksa. Menjaju se forme. Sada je na redu digitalna umetnost, nešto što su nekadašnji gledaoci mogli da vide samo u naučnofantastičnim filmovima.

Foto Atelje 212

Nema više ni velikih ideja, ni velikih imena poput Mihiza, Pekića, Kiša, Selenića, Crnčevića...

- Veliko pozorište traži veliku zemlju. Dobro pozorište u malim zemljama je - slučajnost. Nekada se stvaralo na fonu vrlo jasne ideologije. Već od kraja 90-tih živimo u društvu koje,zapravo, nema izraženu ideologiju. Tako, ne možete da budete ni apologeta ni umetnički oponent. Današnja ideologija, kao uostalom i čitave Evrope, ideologija je preživljavanja. Ljudi koje pominjete bili su različitih političkih ubeđenja.

Društvena klima je to dozvoljavala?

- Jeste, ali kontrolisano. Jedan naš istoričar dao mi je izveštaj službe državne bezbednosti iz kraja sedamdesetih godina, u kome se navodi da Mihiz, Mira Trailović, Ćirilov i drugi mlađi ljudi koji se okupljaju u Ateljeu 212, pod formom intelektualnih razgovora o sadašnjici zapravo unose anarho-liberalističke ideje u društvo i kulturnu sredinu, narušavajući vodeću ulogu SK Jugoslavije i drugo! Dakle, bilo je to doba ograničene slobode u zlatnom kavezu. U njemu su neki vešti ljudi poput Mire, uspevali da izvuku maksimum - sačuvaju pozorište, a da na umetnički način ukažu na ono što su želeli. Nedostatak određenih građanskih sloboda, presiju, korupciju. Bilo je mnogo predstava koje su se na posredan način bavile tim temama.

"KOSA", Foto Atelje 212

Danas može sve da se kaže, ali ništa nema težinu?

- Da, i pitanje je koliko je umetnički validno. Govorimo šta hoćemo u umetnosti, ipak, ne artikulišemo to na umetnički način. Ne treba umetnost da bude ni skupština, ni stranka, ni ona na vlasti, ni opozicija. Naklonost se vidi iz izbora tema: ne treba da se nameće nego da se oseti stav. U suprotnom, pretvara se u propagandu.

Zašto se baš "Kralj Ibi" i 1964. smatraju prelomnim u istoriji kuće?

- Još je to bilo društvo sveže izašlo iz rata, čvrsto, partijsko, u kome je cvetala umetnost socrealizma. Onda se pojavljuje jedan kralj, Ibi, sa svojim dvorjanima, suprugama, uspešnim i neuspešnim ratovima, malim lukavstvima za koja misli da su vrlo pametna. Naivno-smešno-tužno-opasni kralj. Zamislite takvu predstavu u to vreme! Bila je direktna aluzija na Tita i režim, na ono što se dešavalo. Izuzetno subverzivna predstava, sa potpuno novim umetničkim izrazom.

Novica Antić, Foto Z. Jovanović

Kakav filozofski pogled na svet je "emitovan" iz Ateljea?

- Pozitivnu subverzivnost, koja podrazumeva zdrav ljudski um i slobodni razum. Predstave su se bazirale na individualističkom načinu razmišljanja, što je plenilo i publiku i učesnike u umetničkom procesu. Osećali su se kao zajednica umetnički slobodnih ljudi.

Da li je naše vreme "poravnalo" sve, pa i različitost?

- Ovo vreme nas tera da budemo u Tajlandu Kardašijanka, u Moskvi Madona, u Njujorku Visocki... Kroz to prividno plasiranje,navodno, svih mogućih istina, naše doba nas, na neki način, ujednačava i umiruje - anestezira na globalnom nivou.

Mučenički posebni

- MISLIMO da su naši problemi samo naši, da smo posebni na jedan mučenički način.

Istorija nas je, nažalost, mnogo puta navela da smatramo da smo u najstrašnijem mogućem položaju. U Ateljeu pokušavamo, kao što je to i Mira radila, da umetnički kažemo - takvi problemi nisu samo naši. Pitanja osvete, ratova, krvi, silovanja, depresija, mentalnog siromaštva, problemi su čitavog ovog sveta.

Da ne govorimo o onim egzistencijalnim,problemima ljudske društve. Njima se više i ne bavimo, kao da su postali salonski i "staromodni" - ističe Antić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije