POZORIŠNA KRITIKA: O prijateljstvu i pomirenju

NASLOV, koji je Momo Kapor, poštujući prijateljstvo sa Zukom Džumhurom, dao svom proznom tekstu, "Zelena čoja Montenegra", idealno se "namestio" da se, kao turistička ponuda, što Budva Grad teatar prevashodno jeste, bude festivalska produkcija ovog leta.

Novosti

Koprodukcija sa Beogradskim dramskim pozorištem i podgoričkim Gradskim pozorištem je omogućila da se zgodna priča o prijateljstvu knjaza Nikole i Osman-paše igra čitave sezone, a i da je vidi beogradska publika... Nikita Milivojević je, sa vernim saradnicima (Amalia Benet, pokret, Jelena Stokuća, kostim, Aleksandar Srebrić, muzika), u sopstvenoj adaptaciji i scenografiji, osmislio još jednu od svojih standardno emotivnih režija, što je i glavni kvalitet ove prilično pojednostavljene dramaturgije.

Naracija (Božidar Zuber), koja sadrži i komentar, koji bi gledalac trebalo sam da stvori, skraćuje put kroz dramsko tkivo, ali ga i osakaćuje, dajući ilustrativni ton igri.

I to je trasiralo put čitavom zbivanju. Anegdotalno, po površini, sa akcentom na nekada usiljenoj duhovitosti, topla ljudska priča o drugovanju, još iz Pariza, a onda i po zarobljavanju Osman paše (nebrušen Andrija Kuzmanović), koji se, na zabezek građana, slobodno šeta Cetinjem, karta i ljubaviše po hotelu, kada morski talasi i zvezdano nebo ne "dosoljavaju" atmosferu - postaje monotona, ilustrativna i, nekako, nalik na predstavu za odrasliju decu.

Malo je Kaporove pripovedačke veštine "s dušom" ostalo u predstavi "Zelena čoja Montenegra", a još manje je dramaturškog umeća da se argumentuje paradoks jednog prijateljstva, neobičnog po svemu. Na pola puta između skeč realizma (štos o igranju golfa na Cetinju) i (meta)fizičkog teatra (crnogorski folklor kneginje Milene, Maje Stojanović i novinarke Mejdžori Evans, Jelene Simić), režija Nikite Milivojevića se svela na ređanje slika, povezanih naracijom, koja najavljuje njihovu neobičnost, pa se atraktivnost tih scena poništava već ispričanim. Osim toga, grubost skiciranja, spoljašnja sredstva Andrije Kuzmanovića ne uspevaju da dramski uverljivo pokažu zavodljivost, kojom paša vezuje za sebe još jednog neobičnog vladara, knjaza Nikolu, u takođe površnom, sa nekoliko lepih reakcija, tumačenju Miloša Pejovića. Jelena Simić, u ulozi Mejdžori Evans, bila bi autentična i zanimljiva, u nekoj vestern estetici.

Branimir Brstina (Hansen), u lakoću svoje komike uneo je nešto od groteske Ostrovskog.

Publika ne treba da pomisli da predstava "Zelena čoja Montenegra" nije vredna gledanja.

U njoj su jedno lepo prijateljstvo i plemenita ideja pomirenja. Ona je zabavna, lagana, povremeno duhovita, ali joj je mesto u prirodnom okruženju letnjeg festivala Budva Grad teatra.

BONUS VIDEO: KAKO PROVERITI RADNI STAŽ: Jelica Timotijević iz PIO fonda u novoj epizodi Ft1P

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Anahronizam i avangarda

15. 11. 2021. u 14:02

Kultura

0 2

POZORIŠNA KRITIKA: Viđeno, zapamćeno, prepričano

06. 11. 2021. u 12:50

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Anahronizam i avangarda

15. 11. 2021. u 14:02

Kultura

0 3

POZORIŠNA KRITIKA - ODJECI 54/55. BITEFA: Naručena spontanost izvođača

08. 10. 2021. u 21:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije