ŠTA JE ŽIVOT BEZ SUZA: Ako si imao nekoga zbog koga sada izbegavaš gradove, imao si mnogo, a čim si imao mnogo, mnogo si i izgubio

Milan Ružić

23. 11. 2021. u 17:51

(Odlomak iz rukopisa)

ШТА ЈЕ ЖИВОТ БЕЗ СУЗА: Ако си имао некога због кога сада избегаваш градове, имао си много, а чим си имао много, много си и изгубио

Foto: Printscreen

Ako imaš nekoga koga nemaš

Ako imaš nekog dragog koga više nemaš, ovo je možda za tebe. Mnogi mi kažu da više ne postoje oni koji su do skoro postojali i da ih ništa ne može vratiti. Ali lažu. Noć ih uvek vrati. Krenu da lutaju po sećanjima i smeju se sa onoga sveta, grle te kroz snove, pričaju ti s unutrašnje strane uha.

Ako si imao one čiju smrt nanovo doživljavaš i oplakuješ ih svakog jutra, imao si nešto i zbog toga treba da budeš srećan, iako može delovati da sreća s tim nema veze, pa čak i pomisliš da ako je ikada i bila tu, više nije. Nije sreća otišla sa njima, nego su oni otišli sa njom. Za njih više nema patnje. Oni sada gledaju kako mi plačemo i srećni su što su postojali.

Ako si imao nekoga zbog koga sada izbegavaš gradove, zaobilaziš trgove, ne piješ omiljeno piće, ne pevaš neku pesmu, ne prolaziš pored pojedinih kuća, imao si mnogo, a čim si imao mnogo, mnogo si i izgubio. Ali neko nikada nije imao mnogo i nikada ništa vredno neće izgubiti - blago njemu i teško njemu.

Ako si imao nekoga zbog koga se smeješ i plačeš u isto vreme, nisi imao ništa manje od svega. Da nisi imao nekog takvog, ne bi se ta tuga koju osećaš smela nazvati životom. Šta je život bez smeha? Šta je tuga bez suza? Ili šta je život bez suza i šta je tuga bez smeha?

Život bez smeha je smrt. Tuga bez suza je teret koji nikada ne skidaš sa leđa. Život bez suza je život bez duše. Tuga bez smeha je oblačan dan koji se nikada neće razvedriti.

Ako si imao nekoga ko je isto tako imao tebe, ni taj neko nije jeftino prošao i lako otišao. Izgubio je i više nego ti. Neko smatra njega srećnijim, neko tebe. Niko tu nije srećan, kao što niko ne bi ni smeo biti tužan.

Ako si imao nekoga ko ti je bio nešto, nekad i sve, ne možeš reći da sada nemaš ništa.

Kada se tvrđava sruši, ostaju temelji i zidine. Na njima valja opet podići nešto, kakvo god da je i koliko god te štitilo. Ako ima ko, imaće i šta.

Ako si imao nekoga ko je iznenada otišao, uvek će te plašiti iznenađenja. Ako si imao nekoga ko je dugo odlazio, uvek će te plašiti vreme.

Ako imaš nekoga koga ne bi voleo da nemaš, šta čekaš? Što čitaš? Grli!

Ako nemaš nikoga koga nemaš, imaš sve i ne znaš ništa, Bog te dobri nagradio.

Ako imaš nekoga koga nemaš, sve si ovo znao i bez mog pisanja.

Na pragu šume

Krenuo sam uzbrdo šljunkovitom vododerinom koju su decenijama bez ikakvog opravdanja nazivali putem i ušao u gaj svog detinjstva. Odmah sam prepoznao cvrkut ptica koje sam poznavao, korake veverica koje su mi otimale orahe i šum potoka koji je znao da nestane na nekoliko godina, pa se opet vrati kao da ode da optoči ceo svet, pa ponovo dotoči kući.

Ne znam odakle je dolazio ni gde je tekao, samo znam da postoji, povremeno.

Svakim korakom sve sam lakši na nogama, a teži za stotine uspomena. Koliko me je samo zmija isprepadalo na tom izgovoru od puta, koliko je kreja pomamljeno vikalo na mene i koliko je jagoda ostalo da trune jer ih niko nije brao zbog pišališnih navika pijanih seljaka.

Izašao sam iz gaja pravo na zaravnjenu raskrsnicu gde se uvek biralo da li ići livadom kroz koju ide put, livadom kroz koju puta nema ili livadom kojom su branili da se ide. A zar u takvoj odluci ima nedoumica? Uvek se ide livadom kojom se ne sme. Kad sam prošao pored kuće povremenog progonitelja i izgazio detelinu koja je bila razlog zabrane i progona, uz strminu sam se popeo do trešnje. Znate one sitne, crne, u kojima, ako ima crva, ništa osim crva i nema da se pojede. Zato su nam branili da ih jedemo sredom i petkom.

Morao sam da pogledam desno na jabuku na kojoj sam proveo više vremena nego na zemlji. Rodila je.

Nastavio sam uz dva kanala, navodno tragove automobila koji ovde nikada nisu mogli izaći, sve do onih začeprkanih prašnjišta koja su nazivali vrtovima, a pored kojih su se, u suvim rupama namenjenim navodnjavanju, legle zmije. Nigde ih nije bilo.
Savio sam glavu da se provučem ispod jabuke skupljouste kada je sevnulo i zagrmelo ubrzo nakon munje. Potrčao sam pored izbušenih šljiva u kojima su se svake godine nastanjivale druge ptice i projurio pored stare brvnare iz čijih je prozora izvirivalo seno.

Stigao sam do srušenog potpornog zida iznad koga više ne raste trešnja, a ni maline, već samo kopriva i tuga, pa tamo zastao. Bacio sam pogled na svoje detinjstvo koje je ovde obitavalo zimi i leti za vreme raspusta i ništa nije bilo raspušteno i bezbrižno, već zapušteno i porušeno. Ako neće čovek, hoće vreme da rasturi sve ono što nikome više ne treba osim da se seća. A čemu sećanje na te predele kada oni više nisu isti kao tada?

Sada više nisu uteha, nego žilet koji luta po dubini rane.

Ostavih iza sebe sve prizore i stigoh do izvorišta, do zemlje iz koje rastu koreni porodice, do svetilišta koje je bilo neukaljano otkako znam za sebe. A tamo, na onoj bivšoj čistini gde je kuća bila naslonjena na brdo, sada je šuma i neki zidovi koji više ni na šta ne liče, lagano ulaze u brdo ili ono leže na njih. Ne zna niko.

Počela je kiša. Jaka. Letnja. Grmelo je onako kako zna da grmi u planini i šumi. Došao sam da posetim kuću, a našao sam šumu.

Hteo sam da se sakrijem od kiše. Unutra ne mogu, jer unutrašnjost bez krova ne postoji.
Sakrila me šuma od kiše, ali nije od uspomena, pa u njoj, kao na pragu, plačem.

(Iz rukopisa)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Kulinarski spektakl ukusa i inovacija u Beogradu