POZORIŠNA KRITIKA: Milutin, naš neznani junak

U SVOM glumačkom zenitu, jedan od najboljih srpskih glumaca, Nenad Jezdić, poduhvatio se, u adaptaciji i režiji Egona Savina, tumačenja srpskog "evrimena", seljaka Milutina Ostojića, koji odlazi u Prvi svetski rat. Po romanu Danka Popovića, objavljenom 1985, kada je i postao najčitanija knjiga kod nas, Savin i Jezdić su, svedeno i sublimno, Milutina protumačili kao paradigmu mentaliteta, duše i mudrosti srpskog seljaka, koji "zna reda", i odlazak u rat mu je časna obaveza, iako su mu razlozi ratovanja i komandovanja vojskom daleki.

Novosti

Ova antiratna, mitska, danas već sakralna priča doživljava se kao omilija, pripovest kojom sveštenik završava liturgiju. Duboko proživljeno, sa istinskim razumevanjem, Nenad Jezdić pripoveda o Milutinovom ratničkom putu kao onaj ko je ostao živ, završio sa tom mukom, ali je nije zaboravio. Priča, prepuna nelogičnosti, smrti bliskih saboraca, neobjašnjivih zverstava, uzaludnosti rata, vraća mu se mnogo kasnije, i on je priča sad kao da se dogodila ne samo njemu, već svima koji su je preživeli, a u spomen onih koji su ostali na bojištu, u albanskim gudurama, morskim dubinama, dalekom svetu...

O antičkoj tragediji, što "Knjiga o Milutinu jeste", koja uspostavlja ponovo i ponovo (opet, kao u liturgiji) moralna pitanja, na koja samo sudbina i istorija imaju odgovore, možda se, ako se pripovedanje već događa mnogo kasnije, mogla uspostaviti korelacija sa kasnijom zloupotrebom istinskog idealizma, patriotizma, pa i suštinske pristojnosti, da se ratuje sa svojom vojskom, što se za sve to vreme nije promenilo. Sa svim dobrim, ali i lošim stranama nasleđa srpske epske, moralne, porodične i nacionalne romantike.

U jednostavnom, a ipak dinamičnom dekoru i kostimu Vesne Popović, muzika Bore Dugića je bila onaj drugi akter, koji komentariše, ili bar daje akcenat Milutinovom stradanju, i sama svedena, škrto korišćena, kao zatvorena u sopstvenu patnju.

Milutin zna, i Nenad Jezdić zna, da je ratovanje nesreća, koja ima posledica na mnoge potonje generacije ratnika. Pola muškog stanovništva Srbije nije se vratilo iz rata, kuće su ostale zavijene u crno, sela su trajno unazađena, ili zatrta, a najstrašnije od svega - niko se iz rata nije vratio kao onaj, koji je u njega otišao. Tu je veličina Milutinovog poslušanja, on svojim ognjištem, čvrstinom, domaćinskom odgovornošću, razumom, brani svoju dušu od posrnuća od onoga što bismo danas nazvali posttraumatskim sindromom. Milutin ima lek, sledi majčine reči: ako ga ognjište i žena ne izleče, medicina sigurno neće.

Možda Milutina drugde ne bi gledali sa toliko stegnutim grlom, kao ovde. Ali, on je svaki ratnik, koji se ne samo živ, nego i svestan onoga što je prošao, i posledica toga, vratio kući. A to je priča, koja je uvek i svuda vredna sećanja.

Preporučujemo

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: O prijateljstvu i pomirenju

18. 11. 2021. u 14:15

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Anahronizam i avangarda

15. 11. 2021. u 14:02

Kultura

0 2

POZORIŠNA KRITIKA: Viđeno, zapamćeno, prepričano

06. 11. 2021. u 12:50

Kultura

1 1

CEO NAROD STAO POD - ŠAJKAČU: Pozorišni čas istorije - premijera kultnog naslova "Knjiga o Milutinu" na sceni Zvezdara teatra

10. 11. 2021. u 14:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije