INTERVJU ENES HALILOVIĆ: Od svake rane ne ostaje ožiljak

POSLE dužeg vremena, i nekoliko objavljenih drama i romana, Enes Halilović neumorno priprema novu zbirku stihova. Pisac, u razgovoru za "Novosti", priznaje da kako se bliži finalizovanje knjige, oseća sve veću odgovornost. Treba meriti svaku reč, svako slovo i zarez, kaže nam, biti odgovoran prema sebi i prema jeziku: "To su one čari, što bi rekao Šekspir, sa snagom slabijom od cveta. Pleviti i zalivati poeziju - za to je potrebna pažnja i strpljenje." Čitalačku pažnju Halilović je privukao zbirkama poezije "Bludni parip", "Listovi na vodi", "Zidovi"..., knjigama priča "Potomci odbijenih prosaca", "Kapilarne pojave", "Čudna knjiga", romanima "Ako dugo gledaš u ponor", "Ep o vodi", "Ljudi bez grobova", za koje je dobio nagrade "Meša Selimović", "Vitalovu", "Branko Miljković"...

Foto: Laguna

Knjige su mu prevedene na više od 20 jezika, a iako je sklopio dogovor sa izdavačem da novu zbirku objavi početkom sledeće godine, stihove i dalje brusi, konsultuje kolege oko pojedinih reči ili strofa. - Nadao sam se da ću rukopis predati tokom novembra, ali to se nije desilo - kaže Halilović. - Ne žurim, jer znam da je žurba u poeziji, kao i u životu, varljiva i uvek košta. Neke pesme su se vremenom učvrstile u mojoj svesti kao one koje treba pokazati, a neke su se rasklimale, nisu izdržale test vremena. Ne može od svakog osećanja da se napiše dobra pesma. Od svake rane ne ostaje ožiljak.

Šta je u fokusu vaše nove zbirke?

- Ja. Egzistencija. Strahovi. Ljubav. Poezija kao takva. Sekvoja kao biljka i kao simbol. Mladunče kengura u vreći svoje matere. Prošlost kao prag sadašnjosti...

U književnost ste ušli kao pesnik, a onda ste pisali drame i prozu. Šta vas je nagnalo da se vratite poeziji?

- Oduvek sam bio pesnik. Čini mi se, spremao sam se za poeziju i u doba detinjstva kad sam trčkarao po svetu i njegovim zagonetkama i čudima. Nadam se da se i u mojoj prozi nazire pesnik. Većina ljudi današnjice uranja u pesmu u posebnim časovima, neki to rade slušajući muziku, a neki su, kao Borhes, svesni da i reči nose muziku.

 Da li može da se pobegne od poezije? 

- Nisam od poezije nikada bežao; ona postoji u meni kao šumeća tableta u vodi, ali ne želim ni da joj robujem. Poezija nije veća od sveta u kojem postoji. Ona pokazuje mnoga lica sveta, ali ne pokazuje sva lica sveta. Ko je od poezije mnogo očekivao, taj ništa nije dobio. Poezija jeste slika pesnika kao što je senka na neki način slika čoveka, ali i poezija kao i senka ukazuju se u različitim veličinama u odnosu na izvor svetlosti - i samo pored svetlosti ukazuju se; bez svetla, i poezija i senka stapaju se u opšti mrak.

Po vašem romanu "Ako dugo gledaš u ponor", koji je nedavno ponovo objavila "Laguna", rađena je istoimena predstava. Kakav je osećaj kad vaše delo oživi na sceni?

- Neobičan je osećaj gle dati svoje likove, izašle iz mašte i dorađene na teatarski način. Reditelj i glumci su dramatizovali moj roman, preneli duh likova i dali svoje pečate predstavi. Priznanja predstavi su njihova priznanja, a moje priznanje je to što su mojim tragovima pošli i došli do svojih priznanja. Regionalno pozoršite iz Novog Pazara sada je doživelo punu afirmaciju u balkanskim okvirima i pokazalo se da ceo trud svih ljudi koji su školovali te glumce nije uzaludan bio.

Možemo li da očekujemo predstavu ili film po vašem romanu "Ljudi bez grobova"?

 - Imam nekih razgovora na te teme, ali još je rano govoriti o bilo čemu u tom pravcu. Što se mene tiče, nisam opterećen tim poslovima. Sudbina prelistava dane, pa ako se desi da moje reči zalepršaju izvan mojih stranica neće mi biti mrsko da ih gledam kako lete. Predstave i filmovi su uglavnom skupe rabote, a piščeva samoća 

Priča o odmetniku i njegovom deljenju pravde u romanu "Ljudi bez grobova" inspirisana je istinitim događajem. Koliko život može biti maštovitiji od mašte?

- Mašta je deo života i ona sama ga dopunjava tamo gde je potrebna umetniku i onome koji doživljava umetnost. Ponekad nema potrebe izmišljati, dovoljno je slušati i gledati. Možda je drama svakog čoveka dostojna priče ili romana, jer svaki životni put, na kraju ili čak u delovima, liči na alegoriju iza koje se nazire još nešto.

Nameće se pitanje da li ste poznavali ili poznajete neke junake iz knjige?

- Da, neke sam upoznao, a sa nekima se svakodnevno i srećem. Neke likove sam izmaštao, a neke domaštao. Likovi tumaraju mojom knjigom i neka ih tamo, neka traže ljubav za kojom su pošli.

Zašto je za vas prošlost najtužnija reč?

- Prošlost u nama tek dobija puni smisao kada počnemo da je tumačimo na pravi način. Ona se otvara sporije od školjke i često nas iznenadi onim što nismo opazili iako je bilo očigledno, tu, pored nas, jasno, a ipak se nije dalo videti. Ko zna šta danas protrčava pred našim očima, a kada jednog dana shvatimo to što je bilo - saznanje će opet biti ta tužna prošlost koju je nemoguće promeniti.

Koliko nas, na ovim prostorima, koštaju greške iz prošlosti?

- Mi stalno jurimo za ne čim za čim kasnimo u odnosu na druge. Gle, drugi imaju to - hajde i mi da imamo to isto, a nikad ne krećemo ka nečemu što drugi nemaju, da odemo ka pojmu gde drugi nisu stigli kao što dobar ribolovac ide da lovi ribu tamo gde nije izlovljena. Istine iz prošlosti su i tragične i ponekad neverovatne, ali nije svako spreman da ih prihvati. Naš osnovni problem je ipak današnji dan.

Šta uraditi danas? U kom pravcu krenuti? Koju brazdu natopiti znojem? Koliko bi za vas kao pisca stvari išle drugačije da umesto u Novom Pazaru, živite u krugu dvojke u Beogradu?

 - Ne razmišljam o tome. Što reče Beli Marković, i tamo i ovde postoje prednosti i nedostaci. Književnost je kao izmenjena košarka - nekom je lakše, jer gađa manjom loptom, a nekom je lakše, jer gađa u širi obruč.

Kakav je položaj pisca u današnjem svetu?

- Položaj većine pisaca u svetu je uglavnom dobar. Više ljudi gine u kafani zbog izgovorene reči nego zbog reči napisane u knjizi ili izrečene u medijima. Postoje mnogi ljudi koji od umetnika očekuju nešto, makar trun istine, makar da umetnik kaže ono o čemu drugi ćute ili da ćuti kad drugi blebeću.

Stalno se govori da je veoma važna decentralizacija kulture u Srbiji. A, da li praksa govori drugačije?

- Sve zavisi od slučaja do slučaja. Dajte diletantu bilo kakvu ulogu u kulturi i on prospe seme diletantizma. Taj korov, posle, nije lako iskoreniti. Neki ljudi su na izvanredan način iskoristili uloge u izdavačkim kućama, časopisima, medijima, pozorištima... Setimo se kako su radili Petru Krdu u Vršcu i Sigma u Nišu ili kako danas vredno rade mnogi urednici kulturnih programa širom Srbije... Leskovac, Niš, Kruševac, Šabac, Bor, Raška, Loznica, Čačak, Gornji Milanovac... svi ti gradovi imaju izuzetne kulturne radnike koje sam sretao i koje srećem.

BONUS VIDEO:

Najbolji su kadrovi iza scene - snimanje filma o Tomi Zdravkoviću

Preporučujemo

Kultura

0 1

PROMOCIJA KNjIGE SLAĐANE BELKO: O "Kredencu punom uzdaha" u "Gvarnerijusu" govoriće Miodrag Radović, Aleksandar Kecman i autor

01. 12. 2021. u 15:22

Kultura

0 1

IZLOŽBA STARE I RETKE KNjIGE U BIBLIOTECI GRADA BEOGRADA: Nova vitrina za raritete

23. 12. 2021. u 15:59

Kultura

0 2

UMETNOST U SLUŽBI OGLEDALA: Gostovanje Galerije Matice srpske, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti

23. 12. 2021. u 11:27

Kultura

0 0

IZLOŽBA ILIJE IKE PANDUROVIĆA U KUĆI ĐURE JAKŠIĆA: Golubovi se vratili u Skadarliju

22. 12. 2021. u 17:42

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije