Kultura

SLIKE I MISLI: Čuvati se filosofiranja! Bežati od apstraktnog govora, od saopštavanja

Живојин Павловић

08. 02. 2022. u 19:42

I DOBROČINSTVO može biti svojevrstan vid egzibicionizma.

СЛИКЕ И МИСЛИ: Чувати се философирања! Бежати од апстрактног говора, од саопштавања

Čitava istorija umetnosti sa svojom "hijerarhijom vrednosti" u biti nije ništa drugo do sublimirani vapaj za duhovnim vođstvom: Homer, Molijer, Šekspir, Dostojevski, Servantes, Bajron, Rafaelo, Mikelanđelo, Ticijan, Rembrant, Velaskez, Goja, Pikaso, Bah, Mocart, Betoven, itd, itd. - preobraćeni su u natprirodna bića, tj. u božanstva kojom je nastanjena civilizacijska podsvest - više ne postoje njihova dela sa svojim osobenostima, već genske predstave o tvorcima dotičnih ostvarenja: Gete je najveći nemački pesnik mada se na prste mogu nabrojati savremeni čitaoci Fausta jer je on postao, stalnim ponavljanjem, automatizovani pojam koji vlada u istoj meri u kojoj se pojam "imperator" u čovekovoj istorijskoj podsvesti poistovećuje sa Hanibalom, Aleksandrom Velikim, Cezarom, Napoleonom, Džingis kanom.

***

Zbunjuje ponašanje kritičara: na književnim večerima i promocijama knjiga, pisca o kome je reč zasipaju pohvalama, ali nije redak slučaj da u njihovim kritičkim napisima, istorijskim rekapitulacijama i tzv. estetičkim analizama o istom piscu i istom delu kasnije nema ni pomena.

***

Ne treba se čuditi što bivši profesori u budućim vremenima, pri susretu sa bivšim učenicima, kada su ti isti učenici zašli u zrelo doba, okreću glavu od njih, pretvarajući se da ih ne prepoznaju - ne, ne radi se o zaboravu već o stidu: neprijatna im je rugobna starost.

***

Rat ima jednu jedinu dobru posledicu: sve ono za šta smo verovali da je od velikog značaja, gubi svaki značaj.

***

Za sve postoji odgovor. Ali, nijedan ne zadovoljava. Na kraju racionalnog traganja za objašnjenjem događaja, pojava, postupaka i stanja stiže se do definitivnog odgovora koji glasi: odgovora nema!

Primera radi: kada, snimajući u filmu ljubavnu scenu (scenu poljupca) reditelj u krupnom planu glumca stavi sleva a glumicu na desnu stranu kadra (ili obrnuto: glumicu sleva a glumca zdesna), on neće umeti da objasni zašto je za snimanje njihovog doticanja usnama predvideo takav raspored, a ne obrnut. Neće umeti, ma koliko se trudio da datu kompoziciju krupnog plana racionalizuje. Jer, kao i u bilo kom stvaralačkom trenutku, nastajanje kreativnog proizvoda ne zavisi od namere no od nužnosti. Kao i bilo šta drugo u životu.

(A "nužnost" je samo pokušaj definisanja nepredvidivog, koliko i "božja volja" - u vernika: ili "slučaj" - u nevernika. Ili "sudbina" i u jednih i u drugih.

***

Uistinu, veliki pesnici ne pišu samo duge, celomudrene i zapetljane pesme, već i kratke i jednostavne - oslonjene manje na "saznanja" a više na osećanja, pa stoga i svima razumljive. Izgubljeni u svemiru, često su i kraj čoveka.

***

Ako pesnik, uza sve sumnje i ispaštanja životu kaže DA, to jest - rečeno njegovim jezikom - glasa za svetlost uprkos tami koja ga okružuje ("Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni"), on na taj način daje na znanje da ne samo u ljudskom trajanju, već u trajanju uopšte, vidi smisao; pri tom ga - poistovećujući sa moralnim normama - hteo on to ili ne - usmerava protiv životne polifonije. I u tome je paradoks pesničke ode svetlosti.

Zaključak: pomenuti "smisao" počiva i opstaje na ograničenjima. Jer - šta je moral ako nije ograničenje apsolutne slobode?

Shodno tome, lako je izvući zaključak da je apsolutna sloboda istovetna sa besmislom; zato se i smatra sinonimom anarhije: neshvatljiva je jer u sebi izjednačava život i smrt - ne daje prednost materiji koja se razmnožava nad materijom koja nije u stanju da to čini.

Drugim rečima je - iako je na prvi pogled oličenje najburnijih promena - anarhija slepa za razliku između života i smrti. I imuna prema etici: dobro delo i zločin za nju su isto.

I ovo je istina.

Znači, pesničko Da ("svetlost"), izrečeno u slavu života, nije ništa drugo do privid koji ograničava apsolutnu slobodu. Međutim, to Da istovremeno je i sublimisani nagon za trajanjem, tj. svojevrsna istina koja je za većinu civilizovanih ljudi neprikosnovena pa zato i proglašena za najviši moralni zakon.

A za manjinu?

Sklonoj anarhiji i izazivanju haosa u čežnji za ostvarenjem apsolutne slobode, na njoj je da neprikosnovenu istinu osporava a najviši moralni zakon krši.

***
Čuvati se filosofiranja! Bežati od apstraktnog govora, od saopštavanja. Iskazivati se samo slikom i kroz sliku: ona je starija od misli. Konkretnim saopštavati opšte. Pod uslovom da se sa konkretnog (predmeti, slike predmeta) samo nazire kao njegova senka (misao izazvana predmetom).

(Iz knjige "Dnevnik 1994-1998",
u izdanju "Agore")