TV KRITIKA: Serija "Močvara" - Prostaštvo kao model javnog govora

Божидар Зечевић

10. 04. 2022. u 13:30

GLEDAM drugi pokušaj "Močvare" sa svojom trinaestogodišnjom unukom. Posle dvadesetak minuta, ona ustaje i bez reči odlazi u drugu sobu. Pitam je "Ne gledaš?". Ona odgovara: "Ne gledam.

ТВ КРИТИКА: Серија Мочвара - Просташтво као модел јавног говора

Foto IMDb

A što ti gledaš?" - "Gledam svaku domaću TV seriju jer imam nameru da o tome pišem" - "Šta ima o ovome da se piše? Sve stane u tri reči". Da ne pominjem te tri reči iz pristojnosti, spreman sam da se složim sa njom. "Napiši samo to, ako već moraš".

Zaista, ponekad zažalim što ne postoji takva vrsta kritike, barem ne u ovim novinama, inače bih rado poslušao njen savet i istog trenutka zaboravio na ovu turobnu i konfuznu TV zabavu. Žali-bože vremena i para. "Močvara" nije makla ni pedalj od svoje inicijalne matrice, izražene u prvoj sezoni serije o kojoj sam pisao na ovim stranama: "Ovo otkrivenje društvenog zla složeno od serije ružnih slika, mučnih situacija i morbidnih aktera jednog zastrašujućeg košmara ogrezlog u zločinu, promiskuitetu, prostituciji, alkoholizmu, svim mogućim drogama, u beznađu i nepočinu produženog kolektivnog samoubistva. Sve je ovde odabrano da pokaže apsurd promašene egzistencije, sve u znaku kopulacije i opšteg sparivanja, lišenog ne svake ljubavi, nego svake emocije. Ovakvo ogledalo pakla još nismo gledali na našim ekranima: čudimo se imaginaciji u kojoj je moglo da ponikne ovakvo cveće zla". Ipak, "Telekom" i "Fajerflaj" su odlučili da snime još jednu sezonu, a zašto pitajte njih. Ovaj drugi pokušaj razlikuje se od prvog samo u promeni spoljnih okvira (radnja je iz Novog Beograda premeštena u Sentu, dok je dramaturgija policijske istrage zadržana kao okosnica radnje) kao i u izostavljanju "estetike odvratnog" iz prve sezone, ali su zadržane slične dominante nihilizma i socijalne psihopatologije. Pri svemu tome, ni scenario ni režija nemaju dovoljno snage da se ispetljaju iz ove zbrke. Sve se tu događa sa teškom mukom, sporo i nategnuto.

Dosadno preko svake mere.

Nisam čitao romane ni druge književne sastave Milene Marković, ali mi je jasno da joj pisanje za televiziju ne ide od ruke. Ona ne ume da organizuje dramaturgiju svojih ispraznih priča; sve je tu smušeno, a produženo na nepotrebnu dužinu. Gomila takođe suvišnih i slabo motivisanih likova opterećuje radnju, ne razvija se i gubi po rastresitom tkivu narativa. Govor ovih likova satkan je od proizvoljno poređanih stereotipa, tzv. urbanog idioma i ne preza od prostakluka. Ovo je važno pitanje. Možda "Telekom" i "Fajerflaj" misle da je baš svakakav jezik potreban u javnom govoru, ali je emiter, u ovom slučaju Javni servis RTS, dužan da vodi računa o količini banalnosti i psovki u porodičnom "prajmtajmu" i to vikendom. Kad ova količina postane nesnosna, emiter (još tzv. državna televizija!) dužan je da reaguje prema slovu zakona, čije mu odredbe moraju biti poznate. Šta je Javni servis? Model uličnog govora? Čemu služi ovaj beskrajni prostakluk bez zazora i pokrića? To se odnosi i na režiju, tj. organizaciju prizora opscenog karaktera, koji su odveć eksplicitni i što je najgore - nepotrebni. Ne pomažu tu citati iz Puškina, Getea, Blejka i Apolinera, koji uz to nisu ni u kakvoj vezi sa radnjom i deluju pretenciozno, kao uostalom i ceo ovaj narativ.

Režija se sve vreme bori sa prostorom i vremenom, teško uspostavlja kontinuitet i hramlje u organizaciji parametara. "Rad sa glumcima" gotovo da ne postoji, oni nemaju smislene zadatke i zato stalno puše, bez prestanka žvaću i šmrču ili se besciljno vrte po kadru. To nesnosno paljenje i gašenje cigareta ne uspeva da ispuni prazan prostor slike. Glumci su posebna priča. Sve je tu šuplje, bez dramskog intenziteta, bez boje, mirisa i ukusa, često i bez elementarne razgovetnosti onoga što treba da se čuje. Ne mogu da prihvatim toliko mumlanje i frfljanje Gorana Bogdana u glavnoj ulozi, a ni ostali nisu daleko. Ne radi se o kvalitetu tonskog snimka: dikcija aktera je nešto što iščezava iz naše vajne profesionalne prakse; o tome slabo ko vodi računa. I one tri reči sa početka, važe doslovno za svaki segment ovog preduzeća.

I onda iste večeri, na istom kanalu, gledamo drugu sezonu Tikverove serije "Vavilon Berlin" koja može da posluži kao obrazac, kao nedostižan cilj dobre i moderne TV serije, nemački precizne i efikasne, sa bogatom galerijom likova. Udaljena hiljadu svetlosnih godina od ovoga što nam nudi domaći ekran, ta serija, ako ništa drugo, održava veru u ideatip savremene TV produkcije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (3)

OPASNOSTI SU SVE VEĆE Putin progovorio o trećem svetskom ratu - Mi vidimo šta radi naš protivnik