Kultura

BIRANO DRUŠTVO PESNIKA SVETA: Odmah po Vidovdanu navršiće se sto godina od rođenja velikog Vaska Pope (1922-1991)

Драган Хамовић

12. 04. 2022. u 10:48

TREBA pisati pesme kakve dosad niko nije pisao. Tako je, otprilike, nedavno poručio dolazećim pesnicima jedan naš pesnik najvišeg ranga.

БИРАНО ДРУШТВО ПЕСНИКА СВЕТА: Одмах по Видовдану навршиће се сто година од рођења великог Васка Попе (1922-1991)

Takvom idealu ponajviše se približio Vasko Popa. Odmah po Vidovdanu 2022. godine, navršiće sto godina - svoj prvi vek, obeležen zagonetkom što traje povrh tolikih čitanja i tumačenja. Popa je očudio maltene sve čega se dotakao. Krompir je, na primer, prepoznao kao "zagonetno mrko lice zemlje". Stećak mu je pak osvetljavao "podrum zagonetke" ispod čela. Sve je, kod Pope, deo tajne. Šapućemo, kako nalazimo u knjizi "Sporedno nebo", "tajno ime svog zavičajnog sunca", dokle kos iz "Uspravne zemlje" "naglas čita tajna slova rasuta po polju". A tajni se možeš samo predati, naučavao je pesnik, ne možeš je otkriti.

Ako, ne samo spolja gledano, nije ličio na prethodnike, ako je putovao bez puta, Popa nije samonikao u srpskom pesništvu. Lično je na avangardne prethodnike ukazao, i na Rastkova otkrivenja i na Nastasijevićeve rečite gluhote. I na krilatog Kostića i na prodornog Steriju. Umesto da teoretiše, kao što obično čine moderni pesnici, Popa je svoje poetičke istočnike pokazao, sklapajući pesničke zbornike od usmenih, snovidovnih i humornih tekstova i odlomaka. Ali, i tu je vremenom širio horizonte. Ako je isprva za narodnu književnost napisao da je to naša klasika "jedina i prava", deceniju posle pridodaće i srednjovekovne pesnike "zaljubljene u zlatnu svetlost" - a njih je moderna srpska kultura upravo otkrivala u novom osvetljenju i prisnijem sazvučju. Svesrdno učestvuje u poduhvatu izdavanja stare srpske književnosti, uključujući i "Srbljak", opsežni zbornik sakralne poezije, što ga je koštalo u tzv. zlatno doba "najboljeg od svih socijalizama", netrpeljiv prema ozbiljnijem iskakanju iz ideoloških okvira. Odustaje tada Popa od objave četvrtog zbornika u nizu, srednjovekovnih pesničkih odlomaka, te se "Jutro misleno" pojavilo tek krajem prvog desetleća tekućeg veka.

Mala kutija

Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima

Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila.

I raste dalje i dalje i dalje

I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila

Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija

Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti

Čuvajte malu kutiju

Popa je, krajem pedesetih, prebrao najčudnije od skrajnutog gradiva narodnog pesnika, idući "zagonetnim, nikad do kraja odgonetnutim tragom te rodne ponornice", u zborniku "Od zlata jabuka", nudeći svojstven, iskošen i lucidni pogled na našu usmenu klasiku.

Pesma je, inače, prema Popinim rečima s početka zbornika "Ponoćno sunce", "zagonetka bez odgonetke". A pokazano je, u nauci o književnosti, da je upravo zagonetka međaš između govornog i pesničkog teksta, između mita i poezije. U toj neobičnoj slici, nalazimo početak pesme.

Popino nasleđe čine kako izdvojeni stihovi što se pamte tako i cele antologijske pesme, kao i jedinstveno ucelovljen opus, krug sačinjen od precizno izvedenih krugova. Sve je to naslojena Popina semiosfera, upečatljiv znakovni tajnopis. Popine pesme su zenit srpske pesničke modernosti, znalački zahvaćene iz provalija iracionalnog polja te ukorenjene u arhetipskom. Miljković je, sa svojih preglednih visina, Popu rezolutno izdizao nad svima drugima jer se "sažeto ne može prepevati". Odista, u poeziji, čak i među cenjenijim primerima, ima odviše "prepeva" ili parafraza, ali je Popu na srpskom odista teško "prepevati", premda mu svi potonji pesnici duguju ponešto. Sažetost kakvu je osvojio, u momentu, odaje ili dubinu ili plitkost nečijeg jezičkog zahvata.

Smisaono je razuđivao i svoje simboličke novotvorine, od Belutka ili Zeva nad zevovima do Male kutije. Pod njegovom rukom rađali su se novi komprimovani znakovi uzeti iz prostora običnog pojavnog sveta, dok su stari obnavljali svoje vitalne sokove. Svedenije a dublje i življe nije se moglo.

Popa je ponajviše prevođen srpski pesnik, ne samo po broju bibliografskih jedinica i stranih jezika, nego i po živom prisustvu i uticaju. Popa je južnoslovenski moderni pesnik sa svetskim odjekom. Od Vukovih narodnih pesama ništa ovdašnje nije dospelo u orbitu svetske poezije. Na ravni osnovnih simbola, razumevao se i s nosiocima dalekih kultura. Obreo se u biranom društvu pesnika sveta svoje generacije.

Jezici svih zavičaja, piše Popa u manje poznatom tekstu "Poverenje rečima", pisanog posle zbirke "Kora", jedan su zajednički jezik, jer su nam počeci u osnovi isti. Poezija početke osvešćuje. U tome je i ključ Popinog ulaska u svetsku poeziju, u čije izabranike niko ne dospeva odričući se najdubljeg sebe u jezičkoj podlozi, tj. u kulturnoj samosvesti. Na tome stupnju, svi slovesni ljudi sveta razumeju se kao da govore istim praotačkim i pramaternjim jezikom.

"Uspravna zemlja" je 1973. objavljena ucelo na engleskom jeziku. Podržava je i preporučuje niko manji nego pesnik Ted Hjuz, a kritičar njegovog časopisa ističe da ih je "Popa sve učinio Srbima". Odazvaše se anglofoni i drugi čitaoci na stari srpski vučji totem, na Savu kao vučjeg pastira, na sunčeve junake s polja gde peva kos kao crnorizac među pticama, te na strašnog Crnog Đorđa i na Ćele kulu. Iz soli i živog mesa naše kulturne memorije progovorio je nadistorijski glas borenja i nadanja, kao i ranije u egzistencijalnim simbolima "Nepočin-polja".

U isto vreme, ideološki policajci u zemlji pritiskaju pesnika da se, po ljudskoj slabosti, okrene od svojih vrhova i kulturnih osnova, mane se srpskih simbola i posluži ideološkom projektu vojvođanstva. Ali, opet, s početka rata za jugoslovensko nasleđe, Popinu pesničku vučju mitopeju, kao i Vukovu epiku, optužuju kao podlogu srpskog krvožednog mentaliteta. Mogao je da bude manjinski a ne srpski pesnik. Stvar izbora, osećanja pripadnosti. Sa ruba kulturnog prostora, najdublje je zaorao u srpskom jezičkom tlu.

Popina poetika približava udaljene tačke, miri suprotnosti. Ukršta suprotne sile, maštovno i matematičko. Tako se čini da je pesma "Mala kutija", početna u istoimenom ciklusu, vrh Popinih vrhova, obrazac pesme i prozračne i zaklopljene, i dečje naivne i sibilski mračne. Na svakom jeziku sveta "Mala kutija", uvereni smo, zvuči kao genijalna pesma, u kojoj se stiču i poslednja i prvotna iskustva. Paradoksalno, pesnik najpre označen kao odveć hermetičan postaje napokon jasan kao sunčan dan. U pesmi većoj od svoje veličine.

Ako nije mamljen maternjom "melodijom", svakako jeste "zagonetkom". Popa je, u pominjanom, klasičnom zborniku "Od zlata jabuka", kao naslove narodnih zagonetaka postavljao njihove odgonetke, tako da deluju kao moderne lirske minijature. Već smo pisali, ali valja ponoviti, da su možda najsržniji doseg Popinog lirskog zagonetanja neki čudesni stihovi što se mogu čitati i kao zagonetke. "Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo" i "Putuje bez puta / I put se za njim rađa". Naslovi pesama, odakle su ove dve poente, ujedno su njihove odgonetke: Kosovo polje i Sveti Sava.

Reči pocrpene iz izvora, izvoru se vraćaju. Vasko Popa je ključ takvog kruženja našao i pesnički otelovio. U raščaranoj današnjici punoj brbljanja i zamršenih poluistina, i ćutnje i progovori Vaska Pope deluju zaceljujuće. Zato, žedni živih reči, krenimo na Popin izvor.