DENG ĐUN: Vek tuge i radosti

UJUTRO, jednog julskog dana 2006. godine, u Harbinu, na pravoslavnom groblju Huangšan, sahranjena je moja mati. Na sahrani, osim najbližih, bili su prisutni još i moji prijatelji i kolege s Harbinskog politehničkog instituta, kao i iz drugih odeljenja Heilungđijanškog univerziteta.

Foto: Akdameska knjiga

Moja majka - Srpkinja po nacionalnosti, rodila se na severu Kine, na železničkoj stanici Jabuke. Trideset godina radila je kao nastavnik Harbinskog politehničkog univerziteta. Može se reći da je ceo svoj život posvetila Kini, koja ju je školovala i koju je celoga života vatreno volela.

Ranije su me često pitali: "Kako to da je tvoja majka Srpkinja, a ti Kineskinja?" Iz učtivosti, mogla sam da dam samo šturo objašnjenje, jer da se podrobno ispriča veoma je teško - u dve-tri fraze ništa ne bi stalo. Naša porodica - to je porodica iz mešovitog, međunarodnog braka. Počev od kraja Prvog svetskog rata, pa sve do današnjih dana, u tri pokolenja, tokom više od sto godina, naša je porodica doživela razna stradanja, mnoge peripetije, životne tuge i radosti... Srećan život nije baš tako jednostavno došao.

Tokom Prvog svetskog rata moj deda Žarko je kao dobrovoljac stupio u srpski konjički odred, potom je, kao pripadnik tog odreda, dospeo u Sibir, u grad Krasnojarsk. Tamo je upoznao mladu Veru, moju buduću baku. Planula je ljubav na prvi pogled i Vera je pobegla od kuće kako bi živela s njim. Na putu za Srbiju doživeli su mnoge nedaće i, na kraju, dospeli u Kinu, u grad Thufu (provincija Šandung), odakle se moglo parobrodom otići za Srbiju. Ali, pošto nisu imali dovoljno novca za parobrod, za pomoć su se obratili zemljaku koji se tada zadesio u Harbinu. Kako bi najpre zaradio novac, Žarko počinje da radi kao skretničar u KIŽ na stanici Jabuke, blizu Harbina. Za deset i više godina života na stanici Jabuke odgajili su dvoje dece - mog ujaka Borisa i moju majku Iru.

Kako bi zaradio što više para, deda se nije žalio na poslu, baka je poslovala u kući veoma ekonomično vodeći domaćinstvo, lepo je vaspitavala decu... Najzad su sakupili dovoljno novca za put u dedinu otadžbinu. Rođaci su im poslali gotove pasoše. Deda je napustio posao i uzeo otpremninu, ali otpremninu u drvetu, kako bi ga dobro prodao i dobio još više novca. Ali, nažalost, neočekivano udari povodanj i dedina drva odnese poplava. Ništa im nije ostalo, sve je odnela voda, pa i dedinu nadu da će videti svoj rodni kraj.

Kako bi prehranio porodicu, deda sa svojima odlazi u Harbin. Počinje da radi kao nosač, ali od tih para jedva da se moglo živeti. Tako je cela njegova porodica za vreme vladavine japanskih agresora trpela nedaće i poniženja. Avgusta 1945. godine, moj ujak je obezbeđivao univerzitet i nekoliko dana nije se vraćao kući. Baka se jako brinula za sina, pa je izašla iz kuće kako bi ga potražila. Ali naletela je na japanske zločince, okupatore. Ujak je kasnije na obali reke Sungari pronašao njeno telo bez jedne ruke. Tako je moja jadna baka nestala sa ovoga sveta, nestala iz života svojih najmilijih.

Foto: Akdameska knjiga

Uz pomoć neke svoje poznanice mama je našla posao, u Odeljenju za lična dokumenta, u kartoteci. Radila je na prvom spratu Gradske uprave, a na drugom je bilo Industrijsko i Trgovinsko odeljenje. Tu je radio izvesni drug po prezimenu Deng, zvani Dima po ruskom. Dolazio je u odeljenje kako bi od mame učio ruski jezik. Taj čovek će kasnije postati moj tata. Tata je bio revolucionarni kadrovik. Godine 1938. upisao se na jenanski Vojno-politički institut koji je poneo ime borbe protiv japanskog osvajača. Tata je bio veoma dobar vojni izveštač. Onda ga je rukovodstvo uputilo na ekonomsku službu u Harbin. Saglasno tadašnjim zakonima, da bi se udala za tatu, mama je morala postati kineski podanik. Uzela je kinesko državljanstvo i od tada su je počeli zvati Deng Jiling.

Tata je celoj maminoj porodici pružio veliku pomoć i podršku. Ali u dedinoj duši tinjala je ogromna tuga za bakom i za svojom otadžbinom. Ozbiljno se razboleo i napustio nas 1952. godine. Dedi se nikako nije dalo da za svog života ostvari san o povratku u rodni kraj. Godine 1957, ujaku se ukazala prilika da ode u Jugoslaviju. Ali ni on, ni moja majka, ni na kraj pameti nisu mogli imati da se više nikad neće videti.

Godine 1954. tata je postao generalni direktor velike trgovinske firme "I. J. Čurin i ko.", onda su ga posle tri godine imenovali za glavnog direktora Trgovinskog departmana grada Harbina. Mama je spočetka predavala ruski jezik u mukdenskoj akademiji Lu Sjuna, potom je postala predavač na Harbinskom politehničkom institutu (HPI), gde je radila više od trideset godina. Ona i tata pomagali su jedno drugom, živeli su u ljubavi i slozi. Radi porodične sreće, zbog mame, tata je propustio priliku da postane diplomata. Sa svoje strane, radi tate i dece, mama je odlučno ostavila po strani poziv da se vrati u svoju otadžbinu. Delili su sve teškoće i sve radosti, ruku podruku išli su u susret vetrova i kiša.

Godine 1958, tokom pokreta "Skok", tata je otvoreno iskazao svoje mišljenje u vezi sa "Skokom" i "narodnim komunama". Zbog toga su ga 1959. godine proglasili "antipartijskim elementom". Sklonili su ga sa mesta glavnog direktora Trgovinskog departmana i poslali ga na rad pri farmi svinja. Mama je takođe počela trpeti razne uvrede i poniženja. Često su je psovali na ulici, čak su je i kamenjem gađali...

Za vreme Kulturne revolucije položaj roditelja još se više pogoršao, zadesila ih je gorka sudbina. Oboje su ih primoravali da učestvuju na takozvanim skupovima kritike, gde su ih kritikovali za sve i svašta. Skoro celu godinu držali su ih zatvorene, onda su ih poslali u selo, gde su na radu proveli više od dve godine; brata su mi, kao pripadnika vojne inženjerske jedinice, takođe poslali u selo; ostala sam sama u Harbinu... Na taj način cela naša porodica bila je razbacana po raznim mestima, svi smo trpeli bol i patnju...

Foto: Akdameska knjiga

Onda su mi se roditelji sa sestricom najzad vratili u grad. Brat mi se takođe vratio u Harbin iz svog armijskog odreda i porodica se okupila na jednom mestu!

Tatu su opet vratili na posao, u Odeljenje za ribarstvo, gde potom ponovo postaje generalni direktor. Mama je po narudžbi instituta počela kod kuće da obavlja redakturu, da priprema i sastavlja udžbenike. Brat i ja smo polako počinjali da studiramo, da radimo, da stvaramo svoje porodice, naša sestrica se takođe upisala na fakultet i postala nastavnik... Cela porodica održavala je vedar duh marljivosti i upornosti, bila je puna iščekivanja i nade u svetlu budućnost...

Od samog početka sprovođenja reformi i politike otvorenosti u Kini, mama je obnovila veze sa rodbinom u Jugoslaviji. Po odlasku u penziju moji roditelji su rešili da avionom odu u Jugoslaviju. Najzad su obišli svoje rođake, desio se taj susret na koji su čekali tolike godine.

Mama je za svog života napisala knjigu, na ruskom jeziku,

"Moj život u Kini". Dok sam prevodila tu knjigu na kineski, duboko sam osećala koliku je tugu i koliki bol nosila u duši. I sad se živo sećam kako majka sebi naliva sladak crni čaj, pali cigaretu, dugo razmišlja, a onda svaku reč pedantno zapisuje u svesku...

Tada sam obećala majci da ću i ja napisati knjigu o našoj porodici i objaviti je. S obzirom na svoje zdravstveno stanje, tom sam poslu pristupila odmah po odlasku u penziju. Pošto sam posle četiri godine rada najzad dovršila taj posao, na duši mi je postalo lakše...

(Odlomak iz uvoda knjige "Vek ljubavi, vek stradanja. Sećanje na prošlost jedne azijsko-evropske porodice u Kini", u izdanju "Akademske knjige", prevod s ruskog Radojica Nešović)

Preporučujemo

Kultura

0 0

NAGRADE ZA ČUKIĆEVU I POPOVIĆA: Na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci uručeno priznanje "Zlatni pečat"

07. 06. 2022. u 07:41

Kultura

0 0

NASTUPA I ČUVENI ITALIJANSKI TENOR: Koncert "Opera zauvek" održaće se 8. juna u Kolarcu

07. 06. 2022. u 06:43

Kultura

0 0

U VLASTI SNOVA I POLITIKE: Predstavljena nova knjiga Igora Mirovića "Svetlo u svetioniku"

19. 05. 2022. u 07:45

Kultura

0 2

MUKE SA "PROKLETOM AVLIJOM": Pred čitaocima dva nova naslova kritičkog izdanja dela nobelovca Ive Andrića

18. 05. 2022. u 10:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije