Kultura

KNJIŽEVNA KRITIKA: Suština stvari - Dragan Marković, "Mašina"

Пише Слађана Илић

07. 06. 2022. u 11:30

U zbirci pesama Dragana Markovića "Mašina" (SKZ 2020), uokvirenoj najpre čovekovom željom da bude upamćen (Epitaf bezigdeikogoviću), a potom ipak zaboravljen (Epitaf kolenoviću), zapisano je sve što odlikuje suštinu malih velikih stvari, kao i sve što se u svetu po zakonima koji od čoveka ne zavise jednači.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Суштина ствари - Драган Марковић, Машина

Foto: Privatna arhiva

Sam okvir zbirke, što nam kazuju dve navedene pesme, relativizuje pojmove usamljenosti i ubogosti, uvaženosti i bitnosti. Zato je "Mašina" i knjiga o razmerama i odnosima, o (ne)stabilnosti i krhkosti, o (ne)postojanosti, o čemu svedoči čitav lanac kontrasta jer čovek je proizvod "trusne darmar arhitekture/lakše se surva nego kućica mravlja" (Arhitektura), jer čovek je "tek obična krntija", a njegovi snovi "u plamenu tapija" (Čovek). Nasuprot njemu, mravi "nebo misle" (Mravi), hodaju po tavanici, podjednako vešto kao po zemlji i mogu da nose "mrvu od sebe ogromniju" (Mrva). Mravi "nemahu slugu", "svi behu gospodari", oni su "svetlonosci". Nasuprot njima, "ljudi su tumaravi,/gubari i glodari" (Gospodari).

Na osnovu navedenog lako uočavamo paradoks - mravi su nosioci svetlosti, a ljudi predstavnici tame. Mravi su simboli postojanosti, snage i slobode, a ljudi nestabilnosti, nemoći, dehumanizacije, neslobode. Mravi ne odstupaju od zakona utvrđenih prirodom, zato su od prirode i poštovani. Svet čoveka ne zasniva se na poštovanju već na različitim oblicima licemerja. S njim i gotovo svakom njegovom činidbom ide i smrt. Strašna spontanost te veze pokazana je u izuzetnim pesničkim slikama od kojih ovde izdvajamo tek jednu: "Kad kosac široko izmahuje,/kosa tupom stranom pomiluje/vlatove koje u povratku srubi./Smrti jednako niču mlečni zubi." (Klatno)

Šta bi moglo biti protivteža večno mladoj smrti? Postoji li uopšte takva tekovina? Lirski subjekt, uvek na putu, ništ, tek sa štapom u ruci i svicem "nasred čela" (Siromašak), osluškujući glas Višnjeg nalazi je u reči, u stihu kao "zlatoustoj kući" (Učitelj). Ta njegova kuća jedino je što može staviti na raspolaganje ljudima zatečenim u "razjapljenom svetu", pod "nebom okorelim" (Crni sepet). Na tom mestu uočavamo još jedan paradoks - onaj koji je na putu, nikada prosečenom, koji je "u samo središte sumnje zapućen", od "sitih stihova" drugima gradi kuću, sam ostajući večno "raskućen". Što su mu stihovi sitiji, to je on ništiji. Ta činjenica obnavlja naša znanja o prirodi stvaralačkog procesa, biću stvaraoca i njegovoj sudbini. Ipak "Poezija je neobičit govor/koji nas otključava..." (Odvikavanje).

Nasuprot takvom govoru, kada reči ne čine "zlatoustu kuću", stiču drugačije "moći" manifestovane u kotrljanju "tandrk-menažerije" (Reči). Šta bi sve ona mogla biti? Da li simbol gordosti "mršavih pesnika", "grdnih gradova" (Grdni gradovi), ratova i ratnika ili pak mašina koje haos "preobražavaju u uzdanje" (Blaženo neznanje), a o kojima lirski subjekt ne zna ništa?

Mogući odgovor na to i druga pitanja možda ćemo naći u Mrvama, Kapima, Trncima i Kricima koji čine ovu zbirku, pod čijim okriljem, u povlašćenosti, uvećavamo znanja i o tome šta sve može izrasti iz nadahnuća, iz senke i mraka samog pesnika zapisanih na listu "tankoćute hartije" (Varka).

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
NE PRIHVATAM KLEVETE, DUŠAN JE MNOGO IGRAO: Mota nakon otkaza progovorio o Vlahovićem

"NE PRIHVATAM KLEVETE, DUŠAN JE MNOGO IGRAO": Mota nakon otkaza progovorio o Vlahovićem