STVARALA SVET SATKAN OD MUZIKE I SKULPTURA: Srpski vajari obeležavaju stogodišnjicu rođenja Olge Jevrić, na jesen izložba SANU i Kuće legata

Miljana Kralj

28. 08. 2022. u 06:00

U MOM duhovnom prostoru vreme kruži. Svaki sadašnji trenutak dodiruje pravreme. Putujem do kraja beskraja, do novog početka, govorila je jedna od najvećih srpskih i jugoslovenskih vajarki, Olga Jevrić (1922-2014), koja je pre osam godina zaplovila put tog beskraja.

СТВАРАЛА СВЕТ САТКАН ОД МУЗИКЕ И СКУЛПТУРА: Српски вајари обележавају стогодишњицу рођења Олге Јеврић, на јесен изложба САНУ и Куће легата

Olga Jevrić napustila nas je 2014. godine, Foto I. Marinković

A povodom stogodišnjice rođenja ove umetnice i akademika, 11. izložba ULUS "Vajari i vajarke Srbije", odaje joj počast i za svoj moto uzima jednu njenu misao o srži stvaralaštva kojim se bavila, odnosno o želji da "u formu utisne ljudsko iskustvo".

Centralni događaj jubilarne godine tek sledi na jesen, kada će dve institucije koje baštine njena dela - SANU ("Legat Olge Jevrić", gde se čuva 147 malih i srednjih skulptura) i Kuća legata (ostavila im je 47 skulptura u ferioksidu, gvožđu, cementu, terakoti i patiniranom gipsu), organizovati veliku, reprezentativnu izložbu.

Skulptorski opus Olge Jevrić je nastajao tokom više od šest decenija, kako je to svojevremeno zapisao Sava Stepanov, na veličanstven način:

- Na horizontu srpskog i jugoslovenskog likovnog stvaralaštva njena skulptura se javlja kao značajan i autoritativan primer niza adekvatnih reakcija na izazove sveta i impulse aktuelne umetnosti. U prelomnim pedesetim godinama prošlog veka, upravo je Olga Jevrić svojim "Prostornim konstrukcijama" prezentovanim na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskoj Galeriji ULUS (1956), a potom i na Bijenalu u Veneciji (1958), ostvarila najdrastičniji zaokret u našoj umetnosti ka modernizmu; ka onoj autonomiji umetnosti koja konstituiše autentičnu plastičku misao - kakvu samo umetnost može da ponudi poput uglednog modela - društvu, drugim znanjima i drugim praksama - zaključio je istoričar umetnosti.

Rođena 29. septembra 1922. u Beogradu u porodici Srbislava i Ane Jevrić, uz osnovnu školu i niže razrede gimnazije u francusko-srpskoj školi St. Joseph u Beogradu, paralelno je pohađala muzičku školu "Stanković" (klavir u klasi profesorke Zinaide Grickat) i slikarsku školu Mladena Josića. I u kasnijem školovanju, muzika i likovna umetnost bili su joj neraskidivi: 1946. je diplomirala na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara, a dve godine potom i na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića.

- Muzika je, kako je ja doživljavam, sled zvučnih masa, tišine međuprostora, intervalskih jedinica, melodijskih linija koje se prostiru kroz vreme - otkrila je, pre četiri decenije, umetnica u prilogu "Prostor i vreme" TV Beograd.

- Prostirući se kroz vreme, prostiru se i kroz prostor. U osobenosti svih tih složenih odnosa sadržano je saopštenje, razlog za prostiranje zvuka kao stvaralačkog medija. I moje skulpture i moj skulptorski jezik zasnivaju se na analognim dešavanjima.

Prvi put je 1948. javno predstavila skulpture na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti i Osmoj izložbi ULUS, a prvi put je pobedila (i to uslovno) na anonimnom konkursu, raspisanom za spomenik palim borcima u Prokuplju. Izlagala je tokom pedesetih godina sa grupom "Samostalni", studijski putovala po Italiji, Grčkoj, boravila u Parizu (u Društvu Jugoslavija-Francuska održala predavanje "Mladi jugoslovenski skulptori"). Provela je mesec dana u umetničkoj radionici Frana Kršinića u Zagrebu.

Svojim radovima na internacionalnu scenu stupila je 1956. izložbom savremene jugoslovenske umetnosti u Rimu i Međunarodnom izložbom savremene skulpture u Rodenovom muzeju u Parizu, a u zemlji, naredne godine, prvi put samostalno izlagala u Galeriji ULUS na Terazijama. I onda, dolazi prekretnički nastup na 29. Bijenalu u Veneciji (uz nju su u jugoslovenskoj selekciji bili Krsto Hegedušić, Gabrijel Stupica, Edo Murtić i Drago Tršar), gde je zapazila i hvalila međunarodna kritika, što će joj otvoriti vrata izložbenim prostorima u svetu.

"HIJATUS" (1967), Foto I. Marinković

Po pozivu je samostalno izlagala u Galeriji Notizie u Torinu, sa Desom Pantelić i Zoranom Mandićem u Drian Galleries u Londonu, a Muzeju u Jerusalimu poklanja skulpturu "Predlog za spomenik", i Muzeju u Vajontu - "Tri elementa". Kao stipendista Fordove fondacije, 1966. boravi godinu dana u SAD i dobija nagradu za skulpturu na Međunarodnoj izložbi OUN "Mir, humanost in prijateljstvo med narodov". Sa velikim uspehom nastavlja da izlaže u zemlji i inostranstvu, a 21. marta 1974. izabrana je za dopisnog člana SANU u Odeljenju likovne i muzičke umetnosti (15. decembra 1983. izabrana je za redovnog člana).

Radovi su joj se našli i na čuvenoj izložbi "Umetnici - članovi SANU" po koncepciji Lazara Trifunovića u hali Beogradskog sajma, a celokupni njen dotadašnji opus, 1981. predstavljen je na retrospektivi u MSUB (izložba proglašena za najbolju u toj godini).

"HIROŠIMA" (1959.), Foto I. Marinković

Nacionalna galerija u Berlinu otkupila joj je tri skulpture, da bi 1990. u istoj instituciji, na izložbi Kleinplastiken, njeno delo "U snopu horizontala", stajalo zajedno sa radovima Henrija Mura, Alberta Đakometija, Aleksandra Arčipenka, Hajnca Maka, Marina Marinija, Hansa Arpa, Anrija Laransoma...

Galerija SANU priredila joj je retrospektivu 2001, a njena retrospektivna izložba skulptura i fotografija "Materija duha" u Kući legata, iz 2012. osvojila je nagradu "Sava Šumanović". Njen poslednji međunarodni nastup bio je na grupnoj izložbi pod nazivom LaQualit de l'ombre u Muzeju Ludvig u Kobelncu. Njene skulpture srednjih dimenzija u feri-oksidu, cementu i gvožđu, našle su se uz dela Ričarda Dikona, Mrđana Bajića, Vinsenta Barea i Julije Lohman.

- Moj svet, naš svet je u kretanju u meni, u mraku i svetlu, razaranju i građenju, propadanju i rašćenju, u znaku antitetičnih spojeva, ali i prevazilaženju tih polariteta, jedinstvom koje ih sadržava, koje ih održava i briše - govorila je umetnica koja nas je napustila 10. februara 2014.

"Agresivne forme" (1959.), Foto I. Marinković

U MUROVOM INSTITUTU

DVE godine posle njene smrti, u februara 2016. u prestižnom Institutu "Henri Mur" u Lidsu, britanskoj publici predstavljeno je deset skulptura iz Legata Olge Jevrić u SANU, tri izložbena kataloga (iz arhiva Legata), ali i jedno delo koje baštini MSUB.

- Nastale od mešavine cementa i gvozdene prašine, inspirisane vremenom nagriženih, srednjovekovnih balkanskih nadgrobnih spomenika, njene kreacije daleko su potpunije od radova britanskih savremenika kakvi su Mur ili Hepvort - ocenjeno je tada u "Gardijanu".

- Armature nalik kavezima obuhvataju kompaktne, suprotstavljene mase koje deluju kao da su erodirale pod uticajem vetra i mora i pretvorile se u zastrašujuće forme.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

RAFA NADAL NIKAD NIJE BIO OVAKO EMOTIVAN: Pogodile ga reči Novaka Đokovića, snimak o kom priča teniski svet (FOTO/VIDEO)