POZORIŠNA KRITIKA: Iluzije su nasušna potreba - "Tramvaj zvani želja" u režiji Lenke Udovički

Dragana Bošković

07. 09. 2022. u 12:30

Jedna od najigranijih američkih građanskih drama "Tramvaj zvani želja" Tenesija Vilijamsa (izvedena 1947) obeležila je u svetskim pozorištima dvadeseti vek. Obično se postavlja na repertoar kada u ansamblu postoji tako velika glumica, koja bi mogla da odigra Blanš Diboa, na tankoj liniji između strasti, nežnosti i ludila, ako je to pravi izraz za želju za negiranjem istine životom u iluziji.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Илузије су насушна потреба - Трамвај звани жеља у режији Ленке Удовички

Novosti

Lenka Udovički je "Tramvaj..." u BDP (u koprodukciji sa Teatrom Ulisis sa Briona i BELEF-om) postavila najverovatnije zbog Branke Katić, nove članice teatra na Crvenom krstu. Posle svojih nezaboravnih filmskih junakinja, Katićeva je Blanš Diboa, na metar od gledalaca, na Maloj sceni BDP, prosto izvajala sa svim njenim manama, alkoholizmom, naivnošću, izgubljenošću, kao ne više mladu ženu iz visokog društva u "slobodnom padu", moralnom, materijalnom, psihološkom... Vanja Nenadić je njenu rođenu sestru Stelu u adaptaciji Vilijamsovog komada dramaturškinje Željke Udovičić Pleštine odigrala stameno, realistično, sa punim pokrićem za ženu kojoj je ljubav sve. Adaptacija nije ostavila mesta valerima Steline patnje, što zbog sestre, koja se sklonila kod nje, kad nikud više nije mogla, što zbog Stenlija Kovalskog, pežorativno zvanog Poljak, koji je i nasilan i nežan sa njom, bez preterane bliskosti. U toj ulozi, Miloš Petrović Trojpec je bio upečatljiv, pravi primer nasilnika, koga je težak život na ulici šlifovao da bude lukav i manipulator. Petrović Stenlija igra prilično pojednostavljeno, bez imalo unutrašnjeg kolebanja, što odaje utisak izvesnog šablona te vrste karaktera, a slično, gotovo stripovski, prikazali su i njegovi pajtaši (Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Marko Todorović). Nađa Sekulić je vlasnici kuće, "maman" svojim stanarima, dodala efektnu notu američke dekadencije i prostote. Delikatnom igrom Wlekara, koji dolazi da odvede Blanš u duševnu bolnicu je u adaptaciji lepo potcrtana ideja čitave predstave, o smrtonosnom efektu sudara dva sveta (Blanš i Stenli), koji ogoljuje i sve ostale u toj bolnoj tranziciji - Stelinu prilagođenost banalnom životu, Mičovu klaustrofobiju iz koje ga ne pušta bolesna majka i patrijarhalno društvo, Stenlijevu inferiornost, koju leči silovanjem nemoćne Blanš... Alkoholizam, homoseksualnost, siromaštvo, nesnalaženje u otimanju, kao principu sticanja, čitavo jedno društvo, koje se valja u blatu, a i to valjanje je puno smisla i nežnosti - sve je to, svojom izvrsnom igrom, pokazala Branka Katić, kao Blanš Diboa.

Pokušaj da se uvede u dramu ideja (iluzija) smrti, koja hoda sa crvenim ružama, kao iz Almodoravih filmova, samo je štetila preciznoj, koncentrisanoj, furioznoj, uzbudljivoj igri Branke Katić, koja je sve to pokazala i dokazala suptilnijim i umetničkijim sredstvima.

Scena Zorane Petrov je oslobodila prostor za glumačku igru, a kostim Bjanke Adžić Ursulov dao Blanš Diboa još jednu dragocenu dimenziju izlišne i neprepoznate lepote. n

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

TUGA U BRAZILU: Poginuo brazilski fudbaler, kamion mu zgnječio auto (VIDEO)