Kultura

PETER HANDKE: "Umor od samoće"

Петер Хандке

25. 10. 2022. u 09:10

Ranije sam umeo da se bojim samo umora. Kada to ranije?

ПЕТЕР ХАНДКЕ: Умор од самоће

Foto G. Čvorović

U detinjstvu, tokom dugog perioda studija, pa još i u godinama prvih ljubavi, upravo tada. Za vreme božićne mise dete je uvek sedelo među svojom porodicom, u seoskoj crkvi prepunoj ljudi, zaslepljujuće osvetljenoj, koja je sva odjekivala od poznatih božićnih pesama, okruženo mirisom tkanine i voska, a umor ga je pritiskao sa žestinom patnje.

Kakva je ta patnja bila?

Kao što bolesti nazivaju "ružnim", ili "zloćudnim", i taj umor bio je jedna ružna i zloćudna patnja; sastojala se u tome što je iskrivljavala i sakatila kako okruženje - ljude u crkvi pretvarala je u lutke od filca i valjanog sukna, stisnute kao ovce u toru, a oltar, zajedno sa svetlucavim ukrasima u nejasnoj daljini, pretvarala je u mesto mučenja, praćenog čudnim ritualima i formulama sveštenika koji služi - tako i samog ćutljivog mene, pretvarajući me u grotesknu figuru s glavom slona, podjednako teškom, suvih očiju, zborane kože. Umorom lišen materije sveta, u ovom slučaju zimskog sveta, mirisa vazduha i snega, prazne okoline bez ljudi, recimo tokom vožnje sankama noću ispod zvezda, kada su druga deca postepeno nestajala u kućama, daleko iza ruba sela, sam, oduševljen. Potpuno tu, u tišini, u hujanju vetra, u plavetnilu puteva koji se lede - "steže" kaže se za tako prijatnu hladnoću koja budi radost. Ali sada, tamo u crkvi, prisutan je sasvim drugačiji osećaj hladnoće, potiče od umora koji steže kao gvozdena devica, a ono, dete, usred mise sam moljakao da idemo kući, što je za početak ispalo prosto "napolje!", i time sam članovima porodice (još jednom) pokvario zajedničke časove s drugim meštanima, koji i tako bivaju sve ređi, jer se narodni običaji gube.

Zašto optužuješ sebe (ponovo)?
Jer je tadašnji umor već i sam bio povezan s izvesnim osećajem krivice koji ga je još više pojačavao, s akutnim bolom. Ponovo si zakazao u zajednici: čelični obruč oko slepoočnica, a uz to i srce koje krvari; decenijama kasnije ponavljao mi se neki nagli stid zbog tog umora; čudno je samo da su mi članovi porodice kasnije, doduše, ponešto i zamerali, ali nikada njega...

Da li je to ličilo na umor iz studentskih dana?
Ne. Osećanja krivice nije više bilo. Umor u slušaonicama me je, naprotiv, čak navodio i da postanem tvrdoglav ili buntovan. Po pravilu uzrok nije bio toliko zagušljiv vazduh i stisnutost studenata u malom prostoru, koliko nezainteresovanost predavača za materiju koja bi ipak trebalo da bude njegova. Nikada više nisam doživeo ljude koje njihova struka toliko ne nadahnjuje kao te profesore i docente na univerzitetu; svako, da, čak i svaki bankarski službenik, dok lista novčanice koje uopšte nisu njegove novčanice, svaki asfalter, u vrelom prostoru između sunca koje prži odozgo i kazana s vrelim asfaltom ispod, deluje mi poletnije. Kao strugotinom ispunjeni dostojanstvenici, čiji glasovi nikada ne dolaze od onoga o čemu govore, nikad u svojevrsnom zamahu zaprepašćenja (i samog dobrog predavača u suočavanju s predmetom o kojem govori), oduševljenja, naklonosti, zapitanosti, obožavanja, gneva, ogorčenja što ni sam ne zna, a sve to prenosi drugima; mnogo pre bi se moglo reći da je to bilo samo verglanje, otaljavanje i ritmično recitovanje, i to ne u tonu iz punih grudi jednog Homera, već u tonu priprema za ispit - u najboljem slučaju, s vremena na vreme, u nekom šaljivom međutonu ili podrugljivom aludiranju namenjenom posvećenima, dok se napolju pod prozorom zelenelo i plavilo, a zatim i smrkavalo: sve dok se umor od slušanja ne bi pretvorio u neraspoloženje, a neraspoloženje u zlovolju. I opet, kao u detinjstvu, ono: "Napolje! Što dalje od svih vas ovde!" Ali kuda? Kući, kao i onda? Ali tamo, u iznajmljenoj sobici, tokom studentskih dana plašio sam se jednog drugog, novog, u roditeljskoj kući nepoznatog umora: umora u sobi na rubu grada, u kojoj živim sam: "umora od samoće".

Ali čega sam tu imao da se bojim? Nije li odmah pored stola i stolice u sobi bio i krevet?

Spavanje kao izlaz nije dolazilo u obzir. Kao prvo, ta vrsta umora delovala je kao da prelazi u svojevrsnu paralizu, iz koje po pravilu nije bilo moguće mrdnuti ni malim prstom, a kamoli trenuti okom; kao da je zastalo čak i disanje, tako da se čovek osećao dubinski ukočenim i obamrlim, kao stub umora; a ako bih ipak zakoračio do kreveta, nakon brzog, nesvesti sličnog sna - bez pravog osećaja spavanja - probudio bih se čim se okrenem, i to pravo u nesanicu, uglavnom tokom cele noći jer se umor od samoće u studentskoj sobi obično javljao kasno po podne ili rano uveče, u sumrak. O nesanici su, međutim, već dovoljno pričali drugi: kako na kraju nesanica određuje čak i pogled na svet, kako život, i uz najbolju volju, pretvara u nesreću, pa svako delanje može da nam izgleda besmisleno, a svaka ljubav smešna. Kako čovek bez sna leži sve dok ne počne da sviće, što znači prokletstvo za njega, a povrh njega, u paklu njegove nesanice i za sva promašena, na pogrešnu planetu dospela, podmukla ljudska bića ... I ja sam bio u svetu besanih (a tu sam, često, i dalje). Uoči proleća, prve ptice lete još po mraku, a istočnije to i inače često čine - kao da su pune prezira, ali sada se resko dovikuju dok odlaze u svoje majušne postelje: "opet-jed-na-noć-bez-sna". Izbijanje crkvenih zvona na svakih četvrt sata, koje se dobro čuje i iz najveće daljine, kao da opet najavljuje loš dan. Tuča, frktanje i dreka dva mačora koji odmeravaju snage dok je sve oko njih nepomično, kao glasno javljanje i jasno oličenje onog zverskog u centru našeg sveta. Navodni uzdasi ili krici zadovoljstva neke žene, koji u jednako nepomičnom vazduhu namah počinju, kao kad se nad samom glavom usnuloga, na pritisak dugmeta, pokreće nekakva serijski napravljena mašina, kao da iznenada padaju sve naše ljubazne maske i ponovo se vraćaju panična opsednutost sobom (tu se ne voli neki par, već opet svako od njih na sav glas voli jedino sebe) i podlost....

(Odlomak iz knjige "Ogledi", izdavač "Laguna", prevodilac Dušica Milojković)

BONUS VIDEO: LjUDI OSEĆAJU SVAKI STIH: Matija Bećković priredio praznik govoreći svoje pesme na Festivalu Novosti

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SINIŠA MIHAJLOVIĆ PITAO MAJKU DA LI JE HRVAT ILI SRBIN: Samo jednom me je bilo sramota

SINIŠA MIHAJLOVIĆ PITAO MAJKU DA LI JE HRVAT ILI SRBIN: "Samo jednom me je bilo sramota"