KNJIŽEVNA KRITIKA: Siguran hod po makadamu

I u novoj zbirci - "Korice za odlazeći glas" (KOV, Vršac) - drugoj po redu u ovoj godini, Tanja Kragujević nastavlja svoj, pesnički siguran hod po makadamu, onom iz prethodne zbirke "Kvartali" ("Čigoja", Beograd).

Foto: Privatna arhiva

Na tom putu gotovo sve osim stamenog, a dinamičnog, iskusnog, znakovitog pesničkog hoda koji vrvi od metafora, sklonog brojnim transformacijama, kao i osim pamćenja, tišine, beline, hladnoće, praznine i neumoljivosti vremena je treperavo, upitno, nesigurno.

Školice, igre smisla, vera u reči - koje su obeležile njegovo postojanje i dale mu mogućnost trajanja i u astralnosti - moć graditeljstva i na tom mestu.

Ostavljajući makadam za sobom, lirski subjekt spoznaje dve vrste večnosti - onu - kratku - koja mu ostaje za leđima, u kojoj je mnogo otisaka stopala prethodnih hodača koja unekoliko relativizuju značaj i vidljivost njegovih stopa, dok je pred njim druga - i duga, možda beskrajna, u "mladim jatima galaksija" - u kojoj je egzistencija vidljiva samo u stopalima duha koja ostavljaju tragove usled "sumnje nenapisanih reči. / U one napisane" ("Zamišljeno").

Upravo ta sumnja, kazali bismo čitajući poeziju Tanje Kragujević, u predelima "među javom i med snom" pokazuje "snagu zamišljenog". Njena je moć da "prozirnim učini i kamen".

Ređanje tih kamenova, i obavezno vezivanje tišinom, stvaranje je sopstvene staze prema večnosti. U tom graditeljskom činu važno je uočiti istovetan značaj i težinu "kamenja" i tišine mimo reči. Rezultat njihovog sklada je obilje.

Osvrćući se na pređeni put, sa punom svešću o mogućem gubitku, ali i o mogućnosti čuvanja sećanja, bar njegovih fragmenata, u "memoriju jednog dana pesme" smešta "pospremanje proleća", "u dečjem vrtu raznobojnu buku", "nekoliko rođendana".

Nasuprot svemu tome, voljno upamćenom, u memoriju njenih pesama staju svi kritični trenuci i bolovi ovostrane egzistencije: pandemija i umnožavanje smrti ("Seobe", "Pisanje"), ponovno pristizanje "osloboditelja od slobode", nužno razdvajanje bližnjih ("Zid"), izbeglištvo ("Putnici"), smrti prijatelja ("Pesnikinje, orijentiri"). Lirski subjekt uviđa dominantnu karakteristiku takvih događaja - nezavisnost - i ne ostaje mu ništa drugo do da prihvati njihovu težinu, iskrenost, nenaklonjenost čoveku ("Nezavisnost").

No, imajući na umu da "Istina poezije istina je promena", kao i da je "kolebljivo tlo igre", "lik pesnikinje (je) uspravljen u patnji" ("Vrč"). O takvom držanju, i znanju, svedoče nam i druge pesnikinje kroz istoriju književnosti i putovanja po makadamu, na primer, Vislava Šimborska: "Na trenutke život je podnošljiv".

Tako misli i naša pesnikinja čiji su stihovi izvestan vid bdenja i molitve nad različitim stranama istine. Njoj verujemo, kako zbog visokih umetničkih dometa njenih stihova proisteklih iz srži tradicije i kulture, tako i zbog njihovih isceliteljskih moći: "A možeš sročiti i molitvice. / Sićušne. Kao pradavno i zauvek / pamtljivo zrno brojanice. // Ili oporuku. Iz zgrčene utrobe. / Pravekova. Pećina. A opet ličnu. / Poput moje. Ne bez bunta. Očaja. // I nade. Da rana svih mojih Ja. Poezije. / Zaceljuje. I ovu. I onu. Stranu istine ("Sa ove i sa one strane").

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije