NEŽNOST NADEŽDINIH CRTEŽA: Nastavak obeležavanja jubileja, 150. godišnjice slikarkinog rođenja u Narodnom muzeju Srbije

KADA bismo sve crteže Nadežde Petrović stopili u jednu grafičku celinu i kao takvu je usvojili, pojavilo bi se njeno lice kakvo vidimo na jednoj ratnoj fotografiji. Ono zrači fizički i duhovno, emitujući svoj fluid u prostor duha kulture i umetnosti koju imamo. Čime? Snagom, energijom, slobodom, odlučnošću i toplinom, blagošću i gestovima istinske nežnosti. To je skala Nadeždinog izraza, adekvatna njenoj unutarnjoj, duhovnoj i emotivnoj strukturi ličnosti.

Fopto Narodni muzej Srbije

Ovako crtački opus naše najznačajnije umetnice 20. veka ocenjuje istoričarka umetnosti Evgenija Blanuša, autorka izložbe "Nadežda Petrović: bez boje", koja će biti otvorena sutra u 18 časova u Narodnom muzeju Srbije, kao nastavak obeležavanja jubileja, 150. godišnjice slikarkinog rođenja. Postavku čine dela koja baštini naša krovna muzejska institucija.

Crtački opus Nadežde Petrović (1873-1915) može se razumeti, kako navodi u katalogu Blanuša, samo u kontekstu njenog celokupnog dela, jer crtež nije predstavljao njeno centralno interesovanje:

- On je nastajao brzo, spontano, u jednom gestu, veoma često ga je samo skicirala i tek retko mu se posvećivala u smislu da ga tretira kao poseban medij - objašnjava muzejska savetnica. - Razlog navodne inferiornosti Nadeždinog crteža u odnosu na njeno slikarstvo jeste to što je ona bila prevashodno darovita za boju i predodređena za slikarski medij. I zaista, nema mnogo primera u Nadeždinom opusu koji ukazuju na njenu ambiciju da napravi crtež s predumišljajem da traje kao posebna vrednost.

Fopto Narodni muzej Srbije

Iako ne postoji direktna analogija između crteža i slika, crteži pokazuju Nadeždinu elementarnu predispoziciju prema slikanju, objašnjava autorka izložbe:

- Nadežda je prvenstveno bila usmerena na istraživanja kolorističkih vrednosti slike, na slobodu pokreta i gestuoznost, imala je intuitivnu strast koju je mogla da izrazi dok slika, ali malo od toga je dostiglo očekivani zamah u crtežu.

I dok njene slike odišu bogatim koloritom i snažnom energijom, crteže odlikuju nežni tonovi i suptilnost u izvedbi, koji se ne mogu ni naslutiti na slikama. U Narodnom muzeju Srbije, u Zbirci crteža i grafika jugoslovenskih umetnika 20. veka čuva se petnaest Nadeždinih crteža, kao i njena četiri skicen-bloka.

- Prvi radovi dospeli su u Muzej 1952. godine, otkupom od Ljubice Luković, Nadeždine sestre, dok je druga grupa crteža, otkupljena 1965. - piše Blanuša. - Najranije datiran crtež potiče iz 1894. a najkasnije iz 1912. godine. Uprkos tome što se vreme nastanka najvećeg dela Nadeždinog opusa ne može sa sigurnošću ustanoviti, sa izuzetkom pojedinačnih crteža kao i onih u skicen-bloku iz 1895, ovi radovi, posmatrani s posebnom pažnjom, svedoče o tome kako se kretala njena stvaralačka priroda. Na taj način se jasno uočava ne samo njihova raznovrsnost već i njena izrazita kreativnost u pojedinim crtežima.

Blanuša objašnjava i da se svi Nadeždini crteži mogu podeliti u nekoliko celina, od kojih su u prvoj skice, neobavezne beleške i poneki "suvenirski" crtež, to su radovi nastajali spontano, u dokolici, bez traga one ekspresivnosti koju ima njen slikarski potez. U drugoj grupi su crteži sa studija, a u trećoj oni u kojima je zahtevala od sebe perfekciju.

- Ovi malobrojni radovi se izdvajaju od ostatka njenog crtačkog opusa. U tim crtežima se uočavaju tragovi njenog generalnog shvatanja slikarskog izražavanja, tako da bi se figurativno, u simboličkom smislu reči, moglo kazati da su takvi njeni radovi jedna vrsta "grafičkog ekspresionizma". Jer, ona crta onako kako bi slikala - olovku tretira kao da joj je četka u ruci, šara slobodnim gestom, njen potez je rastresit i prividno nehotičan, a njen crtež se približava svim vrlinama ekspresionizma - zaključuje autorka izložbe "Nadežda Petrović: bez boje".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije