ŽELEO DA IZVAJA KARAĐORĐA VISOKOG ČAK ČETIRI METRA: Advokat Cerović namerava da dokumente Đoke Jovanovića pokloni Muzeju Beograda

IZ prašnjave kutije, gde su decenijama stajale, izronile su nepoznate fotografije i beleške čuvenog srpskog vajara Đorđa Jovanovića (1861-1953). Među njima je i zapis, koji je poznati umetnik napisao pred kraj života, a u kome se vide njegove neostvarene ambicije. Autor Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu, kneza Miloša u Požarevcu, Josifa Pančića, Koste Taušanovića, Vuka Karadžića, vojvode Vuka u Beogradu naveo je da mu je žao što nije napravio spomenik Karađorđa visok četiri metra!

Foto privatna arhiva

Advokat Veselin Cerović fotografije je dobio od rođake Đoke Jovanovića. Svestan njihovog istorijskog značaja, odlučio je da ih pokloni Muzeju grada Beograda.

- Ove fotografije i zapisi ne otkrivaju samo umetničku i ljudsku dimenziju velikog vajara, već su važan deo njegove zaostavštine - kaže nam Cerović. - Nije se znalo da je Jovanović želeo da izvaja Karađorđa Petrovića, koji je simbol borca za slobodu srpskog naroda od turskog jarma. Maštao je, takođe, da vaja ušće Save u Dunav. Jovanović je govorio da je mesto gde se Sava uliva u Dunav najlepši poljubac na svetu. Ušće je voleo da gleda sa Kalemegdana. Napisao je on i da je želeo da pravi sedeće figure u vasioni.

"Želeo sam to da radim umesto nauke i umetnosti, ali to me više vuklo", napisao je Jovanović. Na poleđini crno-bele fotografije, na kojoj je Jovanović već star, u belom mantilu, napisan je epitaf "Đorđe Jovanović - čika Đoka / 1867-19..":

"Kićenja sva kad se u prah sretoše

Besmrtnik ovaj živeće večnošću

Za životna se dela borio

Besmrtna dela rodu stvorio,

Svedočanski progovorio.

Jer gde delo svog roda ne diše,

Gde se srce svog roda ne čuje,

Sirotnost ljudska pobedu kuje.

Stvarao je večno rodu svom,

Omilio mu spomenik Kosovom

Likove slave i Vuka stvori

Ceo vek srcem sa rodom zbori.

Samopregorom i s lovorikom,

Ovenčao se slavom velikom,

Spomenikom što vreme ne ruši,

Trajanjem i neprolaznom srećom,

Nebo i zemlja osmeh mu šalje,

Rod mu se klanja s ljubavlju najvećom,

A srpski pesnik ne ume dalje."

- Pretpostavljam da je Jovanović epitaf sam napisao, desetak godina pre smrti - ističe Cerović. - Jovanović je bio posvećen lepoti i ljubavi, nije bio nacionalista. Bio je izuzetan čovek i umetnik. Mislim da je zaslužio da ne padne u zaborav. Pod njegovim rukama oživele su neke od najznačajnijih ličnosti i događaji iz naše nacionalne istorije. Njegovi radovi se danas nalaze po čitavoj Srbiji, čak i van zemlje. Ipak, Beograd se može pohvaliti da poseduje kako najveći broj Jovanovićevih dela, tako i ona koja se smatraju najznačajnijim. Iako je rođen u Novom Sadu, najveći deo života proveo je u Beogradu, u Skerlićevoj 6. Zato poklanjam ovaj deo njegove zaostavštine Muzeju grada Beograda.

Na izbledeloj crno-beloj fotografiji vidi se da je Jovanović voleo i slikarstvo, kao i kako je izgledala kuća u Skerlićevoj dok je on živeo u njoj.

- Danas je u toj kući kafana i osim bareljefa na ulazu skoro da nema ničeg što bi podsećalo na Đoku Jovanovića - kaže Cerović.

Gledamo fotografiju iz ateljea.

- Tokom školovanja Jovanović se upoznao sa Đurom Jakšićem - priča Cerović. - Njegov otac, učitelj Jovanović se družio sa kolegom Jakšićem, koji je "kir" Nikolu opisao u pripovetki "Čiča Tima": "debeli daskal, rodom iz Jelade". Đokina sestričina Radmila bila je supruga princa Đorđa Karađorđevića, dok je brat Mileta na Zelenom vencu broj 14 godinama držao čuvenu apoteku "Guslar", veoma popularnu kod negdašnjih Beograđana, između ostalog i zbog toga što su jedino tamo mogli da se nabave "Kasarinovljevi praškovi", najefikasniji onovremeni lek protiv glavobolje.

Foto privatna arhiva

Studirao je Jovanović prvo u Beču, na Akademiji likovnih umetnosti, potom i u Minhenu, pa kasnije u Gradu svetlosti, gde učestvuje na Svetskoj izložbi sa svojim prvim velikim radom, skulpturom pod nazivom "Guslar", za koju dobija bronzanu medalju. Tokom većeg dela svog života bio je vezan za Pariz i Beograd koji su ga, kako se čini, privlačili više od ostalih svetskih metropola.

Njegova skulptura "Spomenik kosovskim junacima", koju je uradio godinu dana posle proglašenja Petra I Karađorđevića za kralja, smatra se najmonumentalnijim delom nacionalne skulpture s početka 20. veka. Posle Kumanovske bitke i velike pobede srpske vojske u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine izvajao je skulpturu "Pobednik".

Prvi svetski rat, koji Jovanović provodi naizmenično u Parizu i Beogradu, njegovoj porodici doneo je veliku tragediju. Njegov stariji sin, Mirko, 1915. godine gine kao dobrovoljac, boreći se u uniformi francuske Legije stranaca. Baš kao i Branislav Nušić, koji posle pogibije sina piše "1915", književno delo posvećeno užasima Velikog rata, tako je i neutešni Jovanović svoju skulpturu "Za Otadžbinu", posvetio uspomeni na poginulog sina.

Na Novom groblju u Beogradu i danas se mogu naći neki od Jovanovićevih radova, posvećeni velikanima srpske kulture i istorije. Tamo je kolosalni mermerni spomenik na grobu porodice Jovanović, koji predstavlja samog umetnika sa vajarskim čekićem i dletom, kako stoji naslonjen na jedan od svojih najličnijih radova, koji je nazvan "Tuga". Tu su još i spomenici i poprsja na grobovima velikana poput Živojina Mišića, Stojana Novakovića, Gige Geršića, Sime Matavulja i Andre Nikolića...

Šta je umetnost?

"... ONI mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem", govorio je Jovanović. "A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro - umetnost, i rđavo - neumetnost. Pravci, škole i razni "...izmi" to je sve sporedno... Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji - ti nemaju novaca, a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije