SVE TRAUME GLUMAČKOG ŽIVOTA: Slobodan Beštić povodom nove predstave "Sanjao sam da sam se probudio"

PRVAK Narodnog pozorišta u Beogradu, Slobodan Beštić, spreman je za novi naslov i predstavu "Sanjao sam da sam se probudio" (po teksu Željka Hubača i u režiji Dina Mustafića) koja će se pridružiti njegovim drugim ostvarenjima na repertoaru matičnog teatra - "Rat i mir", "Iranska konferencija", "Zli dusi" i "Derviš i smrt". O predstavi koja će biti na Sceni "Raša Plaović" kaže:

foto D.Milovanović

- Literarni predložak napisao je Željko Hubač, četiri sna koja nisu tematski povezana, a jedino što ih vezuje je - pozorište. U svakoj sceni pojavljuju se drugi likovi, dok u sledećoj novi lik kaže da je sanjao prethodnu scenu i da je bio neko drugi - objašnjava Beštić. - To je otvorena struktura koja je reditelju i dramaturgu omogućila da napravi novu koncepciju. Predstava je priča o pozorištu i u svakoj sceni imamo potpuno drugačije žanrove koji se mešaju čak i u toku iste scene. Naši tekstovi, takođe su ušli u "tkivo" predstave: šta sanjamo, koje su nam traume u poslu u profesiji. Ima i jedan song u kome Katarina Jovanović peva opersku ariju "sanjao sam da kasnim predstavu, trčim i ne mogu da stignem"... Namera nam je bila da se ispriča i gotovo lična, generacijska priča o teatru danas: čemu služi i gde je njegova budućnost. Pa i kako se mi u pozorišnoj industriji osećamo. U nekim scenama tekst je i vizuelno podignut na nivo nemačkog, hladnog i svedenog teatra.

o Šta ste detektovali kao probleme u funkcionisanju savremenog pozorišta?

- U prvoj i poslednjoj sceni najviše se vidi: probe se prekidaju u kojima se mi kao glumci "privatno" posvađamo i onda govorimo kako nam je u poslu dosta lošeg teksta, da moramo sve na brzinu da radimo, da nikada ne dolazi kostim i dekor na vreme, kako nas teraju da igramo bolesni i da nam je preko glave reditelja koji gledaju samo svoje predstave... Tu se, zapravo, razotkriva pozorišni mehanizam jedne institucije. Hubač je kao nekadašnji direktor Drame, imao priliku da sa druge strane, doživi različite situacije sa glumcima, tehnikom, upravnicima. U samim scenama napisao je jednu vrstu kritike očajnog umetnika (glumca, reditelja, pisca) koji ne može da se ostvari, jer vreme u kome živi traži nešto drugo. Ili nije dovoljno komercijalno, ili je suviše komercijalno, a nije umetnički... Tako da se svaka od scena zvršava - samoubistvom. Urađeno je duhovito, uz ironijski otklon kako se glumci ponašaju na probama i u tim sitacijama reaguju svojim besom, sujetom, zauzećem. S duge strane, i kako sve te službe koje opslužuju pozorište imaju svoje ideje kako to treba da se radi ili ne treba. I onda nastaju neke vodviljske, komične situacije.

o Da li će ova predstava biti i "ogoljavanje" teatra?

- U jednoj sceni "izađemo" iz predstave, govoreći o svim onim glumcima koji su bili zlostavljani i ubijani, pa pominjemo Miru Furlan, Žarka Lauševića, Dragana Maksića. Usred scene prekinemo igru, počnemo "privatno" da pričamo, onda se vratimo u nju. Dakle, nije tema samo ogoljavanje pozorišta nego i kako ga publika doživljava, pominje se i Žari i premijera "Kralja Ibija" - kada su napali glumcu koja je igrala majku Ibi...

o Na neki način to je i demistifikacija teatra?

- Pirandelo je pisao na sličan način i u nekim našim scenama upravo je taj pirandelovski obrt. Sećam se divne predstave Paola Mađelija "Večeras improvizujemo" u BDP. Nešto od te veštine da iz postavljene scene pređeš u glumačku, uspeli smo i ovde da uradimo vrlo prirodno. Odjednom se demistifikuje ceo proces.

o Koju vrstu sopstvenog iskustva ste utkali u ovu predstavu?

- Ovde su naše improvizacije fiksirane i dogovorene, one samo deluju kao improvizacije. U mom iskustvu najviše se dešavaju u procesu proba. Tako smo sa Urbanom radili "Rodoljupce" i "Sumnjivo lice", na primer. Na samoj predstavi toga nema. Imao sam iskustvo i sa predstavom Nikole Zavišića "Igrajući žrtvu", gde smo sebi mogli da dozvolimo da bukvalno improvizujemo na sceni, promenimo i tekst i mizanscen. Uživali smo u tome. Inače, nemam u karijeri mnogo takvih predstava. Donose radost igre, a u isto vreme, od glumca traže ozbiljnu koncentraciju. Obično su to komične stvari koje idu u neku vrstu persiflaže.

o Koliko je neočeikavana improvizacija poželjna i dozvoljena u predstavi, a da pritom ne dovodi partnera u nelagodnu situaciju?

- Dobar je primer Zoran Radmilović i "Radovan Treći". Ta predstava, koliko sam čuo iz bifea Ateljea, pred premijeru je bila nekako stegnuta. Onda je Zoran krenuo da improvizuje i izmišlja tekst... Dakle, sve zavisi ko improvizuje. Kako, sa kojim ciljem. Zahteva veliku veštinu, svest da glumac vlada situacijom i da sve što radi unapređuje sukob i odnos. Ako neko to radi samo da se pokaže publici i ukrade poen, izazove smeh ili dobije aplauz - takvu vrstu improvizacije ne volim i ne podržavam.

o Jeste li svedočili nekim neveštim i neumesnim pokušajima?

- U jednom periodu bila je čak i moda da se u nekim predstavama glumci nonšalantno ophode, pa su ih u tome čak i pojedini reditelji podržavali. Onda glumci krenu da prave neku vrstu lične parade. Izgleda glupo i umesto da unapredi situaciju, pa i pisca, predstava se razvodnji. Odjednom neka kratka scena počinje da se razvija i traje tri-četiri puta duže. Publici padne pažnja, glumci pokušavaju da budu smešni, a onda predstava ode u bulevarsko pozorište.

o Da li glumac ili gledalac ima posebnu vrstu očekivanja kada je o klasici reč?

- Uvek sam voleo da je igram klasiku na savrmeni način. Uzbudljiva je, ima tako mnogo motiva i slojeva. Nije pisana dvodimenzionalno, kao što se često dešava sa savremenim tekstovima. Onda sve moramo sami: i reditelj i glumci, da "punimo" ono što pisac nije napisao. S druge strane, u klasici samo tražimo rešenja - kako nešto u ovom trenutku vidimo i zašto je ta tema važna posle trista ili dve i po hiljade godina. Razlikuje se i publika. Mladi obično dolaze na predstave sa stavom "bolje da gledam 'Hamleta' ili 'Rat i mir' nego da čitam knjigu". Ali, ima gledalaca kojima ne možemo samo uprizoriti Tolstoja, ispričati priču, već reći zašto je ona danas bitna...

o Postoje li granice koje se ne prelaze u novim čitanjima zato što izneveravaju, ponekad čak "poništavaju" pisca i delo?

- Granice više ne postoje. U 20. veku (pogotovo u drugoj polovini) avangarda je sve srušila u smislu klasičnog teatra i takvi pristupi ušli su u razmišljanje svakog reditelja. Lično, mislim da granice moraju da postoje: ne dopada mi se kad uzmemo veliki tekst i značajnog pisca i banalizujemo ga. Ali, to zavisi samo od reditelja, šta on želi da izvuče kao ključnu liniju. Jedino što pozorište i umetnost, uopšte, ne trpi je proizvoljnost. Mnogo ima zloupotreba, ali ni to nije ništa novo. Samo govori o našim talentima i ograničenjima. Kao glumac vidim već na prvoj probi, kada reditelj kaže šta mu je koncept, u kom pravcu će ići predstava.

o Ukoliko se u njemu ne pronalazi, ima pravo na nepristajanje?

- Ako vidi da ne može da doprinese tom konceptu, legimitno je da izađe iz predstave umesto da bude neko telo koje ide levo i desno, izgovarajući tekst. Ako je nešto besmisleno, ne uzbuđuje ga i protiv je onoga šta veruje da pozorište treba da bude - glumac ima nepisano pravo da kaže "ne". Uostalom, ni reditelj ne voli da radi sa onima koji se ne pronalaze u njegovom konceptu. Kada je o budućnosti reč, ne bih voleo da se pozorište pretvori u mesto zabave i improvizacije. Ali, ni da bude neki "lar pur lar" estetizam za petoro ljudi. Raduju me predstave koje imaju misao, smisao, estetiku glume i režije. Bez ičeg suvišnog. Kao što Englezi kažu - manje je više.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije