STALNO SMO U NEKOM ČEKANJU: Intervju - vajar Zdravko Joksimović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti

DRUŽIO sam se sa Borom Iljovskim i voleo ono što je radio. On je ostvario izvanredan opus koji prevazilazi granice ove zemlje. Bora je, po meni, u svetskim okvirima, izuzetan slikar. Žao mi je što još nema pravu, obimnu i relevantnu monografiju, kakvu zaslužuje.

Foto I.Marinković

Ovo u razgovoru, za "Novosti", ističe vajar Zdravko Joksimović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti, koji je svoju jubilarnu 50. izložbu u Muzeju "Cepter", minule sedmice posvetio upravo Iljovskom, varirajući njegove teme u metalu, gumi, aluminijumu, grafitu, bakru, koži, drvetu... A ovu raznovrsnost, umetnik prisutan gotovo četiri decenije na našoj sceni, koga dogodine čeka i velika repospektiva u Muzeju savremene umetnosti, objašnjava:

- U pitanju je čista znatiželja. Svaki novi materijal je drugačiji, otkrivajući i u vašem senzibilitetu neku novu osetljivost. Ima neke meditativne čarolije u tome kako da se iz nekog novog materijala izvuče maksimum njegove likovnosti. Nedavno sam uradio jedan crtež laserom na tankoj svinjskoj koži. Zanimalo me je da novu tehnološku metodu primenim na nekom organskom materijalu. Na ovom radu se vidi da je koža "paljena" što je doprinelo da linija dobije neku svoju nepredviđenu lepotu. Koža kao materijal je na laser reagovala jednom finom, braonkastom, zamagljenom linijom.

Foto I.Marinković

o I za ceo vaš opus karakteristična je radoznalost...

- Znatiželja ima neku unutrašnju dinamiku, svoje prohteve koje pokušavam da sledim. To je nešto što pripada mom karakteru. Tokom godina se i znatiželja menja što je sasvim normalna stvar. Jednostavno, menja se kao i vaše želje. Neku temu možete da eksploatišete izvesno vreme, ali ćete u jednom trenutku osetiti da se vaša znatiželja okrenula ka nečem drugom, da više nema te strasti i ljubavi kao na početku. Ne umem da "prisiljavam sebe" da dugo radim jedno te isto. Čim osetim naznaku monotonije, tu seriju radova napuštam i prelazim na nešto novo.

o A i vreme je takvo da stalno nudi nove izazove, i odgovore na njih?

- Svet je u stalnoj promeni, pa i umetnik mora da mu se prilagođava i menja.

Foto I.Marinković

o Za poslednje četiri decenije svet je zadesila i tehnološka revolucija, posle koje više ništa nije isto...

- Voleo sam analogno vreme i bavio sam se fotografijom, koju sam i izlagao. U ovom digitalnom dobu neprestano smo izloženi ogromnoj količini informacija. Sve što se desi, bilo gde u svetu, odmah se pojavi na netu, pa postaje izuzetno važno kako se pravi selekcija tog haosa od informacija. I prema tome se valja odnositi kao prema hrani. Morate da znate šta unosite u sebe, da ne biste upropastili sopstveno zdravlje. Danas su svi informisani, ali je teško naći nekog ko zaista želi da uloži napor da bi istinski poznavao neke oblasti. Ljudi se na osnovu površnih informacija usuđuju da komentarišu sve i svašta i da donose sudove na osnovu informacija nepoznatog porekla. Živimo u svetu inflacije dezinformacija u kome je sve podložno manipulaciji. Od ove priče sam se već umorio.

o Da li je ovo vreme vizuelnih komunikacija, dobro ili loše za one koji se bave vizuelnom umetnošću?

- Najveći problem je ko "klikće" te informacije i na koji način ih obrađuje. Ja pripadam generaciji koja je odrasla na bibliotečkom znanju. Po informacije koje su nam bile neophodne odlazili smo u biblioteku. Za sadašnje generacije biblioteke ne postoje, one im se nalaze u mobilnim telefonima. Danas se malo polaže na to kako se dolazi do pravih informacija u moru onih sa kojima nas zatrpavaju i zavode. Morate da imate sopstveni kriterijum da biste te informacije filtrirali kroz znanje koje ste s vremenom stekli. A ko će danas da uloži 20 godina života da bi izgradio sopstveni kriterijum?

Foto I.Marinković

o Koliko su studenti spremni da grade te kriterijume?

- Kada sam ja studirao, na FLU je radilo barem sedam-osam vrhunskih profesora od kojih smo učili. Bilo je to zlatno doba. Samo na vajarstvu tu su bili Aleksandar Zarin, Nikola Koka Janković, u čijoj sam klasi bio, kao i Vojin Stojić koji nam je predavao metal i drvo. Zatim Milan Damnjanović nam je predavao filozofiju, Predrag Braca Ognjenović - psihologiju, Dragan Lubarda - crtanje, Marko Krsmanović - grafiku, Ljuba Gligorijević je držao poetike. Ali, potrebu da se znanje preuzme ne bi trebalo da generalizujemo prema generacijama. Sve je to individualno i zavisi od studenata. Ima talentovanih i zaista spremnih da ulože energiju kako bi iskoristili sve što im fakultet može pružiti, ali i onih koji su tu, da ne kažem u prolazu. Veliki je raspon, ali svakom morate da pružite isti komad kolača koji im pripada.

o Da li je sadašnjim generacijama lakše ili teže da stupe u profesionalni život?

- Uslovi rada na fakultetu nisu nikada bili bolji, ali mislim da im je u profesionalnom smislu sve teže. Pre svega zbog gomile dezinformacija šta umetnost zapravo jeste, odnosno, nije, ali i zbog razvojnog puta za koji misle da može da se nekako preskoči i ubrza. Da biste počeli da razmišljate o skulpturi na pravi način morate da naučite da pratite sopstveni, unutrašnji razvojni put koji podrazumeva da prvo steknete osnovna znanja, kako biste kasnije radili nešto što pripada vašem senzibilitetu. Ništa ne treba raditi na silu jer to nije dobro.

o A šta ih čeka posle?

- Sistem koji je nekada funkcionisao je bio bolji. Imali ste nadoknadu za svaku izložbu u galerijama koje je finansirao grad. I ne samo što ste dobijali novac za tu izložbu, nego je i postojala komisija koja je obilazila galerije i birala radove za otkup. Lakše je bilo doći do tih elementarnih, najnužnijih sredstava. Danas kada završite fakultet automatski ste na ulici. Državne galerije se gase, doduše ima više privatnih, ali i one dele sudbinu umetnosti i kulture uopšte, pa ne mogu same da urade ništa, sve dok se promena ne desi u društvenoj sferi. A taj odnos prema kulturi je jasan iz onog koliko se za nju nominalno izdvaja.

o Paradoks sa vašom generacijom je što ste dugo "bili mladi", a onda je naglo došla zrelost...

- Ovde ste u kategoriji mladog umetnika do pedesete godine. Čekali smo da postanemo etablirani, a kada se to desilo, već smo bili matori da bismo učestvovali u drugim stvarima. Došlo je do nekog raskoraka, ali to je deo onog kroz šta smo kao društvo prošli poslednjih 30 godina. Stalno u nekom čekanju da će se uspostaviti relevantan vrednosni sistem, galerijski sistem, kulturološki sistem...

o I...

- Nekako taj sistem nije stigao. Nije stigao Godo, ali nam je stigao "Glovo".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije