O "HOBITU", UGROŽENIM GLEČERIMA I KROKODILIMA I OPERACIJI ENDIJA VORHOLA: Islandski pisac Andri Snajper Magnason i knjiga "O vremenu i vodi"

ANDRI Snajer Magnason jedan je od najpoznatijih islandskih pisaca, scenarista, pisaca za decu, boraca za životnu sredinu, ugrožene vrste i glečere, i bivši predsednički kandidat. Njegov deda po majci, Bjern Torbjarnarson, bio je jedan od najpoznatijih njujorških hirurga, koji je operisao poslednjeg iranskog šaha Rezu Pahlavija, Openhajmera, ali i pop-art umetnika Endija Vorhola, koji je ubrzo umro, pa se Torbjarnarsonovo ime povlačilo po naslovnim stranama.

Profimedia

Bjern je rođen na ribarskom brodiću, u Bildudaluru, na Islandu, a otac mu je takođe bio lekar, koji je na konju obilazio pacijente. Mladi Bjern je ostavio ženu i decu i otišao u Ameriku da se doškoluje, gde je postao ugledni profesor i hirurg, i nije se vratio, ali je održavao veze sa porodicom.

Bjernova sestra Amdis Tjorbjamardotir je u Oksfordu bila dadilja deci mladog profesora Tolkina, u vreme kada je počeo da piše "Hobita". Mališanima je pričala islandske bajke i mitove o vilenjacima i trolovima, pa je Tolkin, očigledno opčinjen, iskoristio ove pričice za najpozatija dela. Posebno je voleo stihove islandske pesmice "u zelenu rupu sakrila sam prsten koji sam dobila, ali gde je on sada?" Ovo će kasnije postati glavni motiv "Gospodara prstenova".

Bjernov sin, a Magnasonov ujak Džon, posvetio je život spašavanju krokodila. Kada se sa kolegama poduhvatio tog posla, od 23 vrste ovih životinja, 21 je bila na ivici propasti, međutim, mnoge su zahvaljujući njihovim naporima počele da se obnavljaju. Godine 2010. broj odumirućih spao je na sedam. Džon se, spašavajući u Indiji patuljastog krokodila gavijala, koji je gotovo nestao iz oblasti u kojima je živeo milionima godina, zarazio malarijom i umro. Biolozi su u njegovu čast jednom krokodilu dali ime - crocodylus thorbjarnarsoni.

V.C.S.

Drugi deda, po ocu, Jon Petrušon, bio je doživotni član Upravnog odbora Društva za zaštitu voda. Za vreme Drugog svetskog rata prevozio je brodićem ribu za Englesku. Jednom prilikom je učestvovao u spašavanju posade potopljene nemačke podmornice. Svi su bili šokirani kako se nenaoružani ribolovci nisu plašili da će ih nacisti razoružati i ubiti. Ali, Jonu je ljudski život, makar i neprijatelja, bio najvažniji.

Magnasonova baka Hulda prva je žena koja je na Islandu vozila bicikl i sa svojim drugim mužem (posle Bjerna), na medenom mesecu, učestvovala u istraživanju glečera Vatnajekul.

Piščeve bake i dede živele su u vreme pre radija, kada su se tek pojavila prva kola na Islandu, a ljudi jeli svoju i hranu koju ulove. Kupovali su samo šećer, kafu i brašno.

Od tada, svet je doživeo transformaciju takvom brzinom kao nikada pre. Upravo o ovoj transformaciji i onome šta ostavljamo svojim naslednicima, govori Magnasova knjiga "O vremenu i vodi", koju je u srpskom prevodu, koji potpisuje Slobodan Damnjanović, objavila izdavačka kuća Dereta.

Mnoge životinjske vrste su nestale. Neke usled prirodnih okolnosti, a druge zbog bahatosti samog čoveka. Ukupan broj od 1970. do 2014. smanjen je za 60 odsto, a veruje se da bi do sredine ovog veka mogao da opadne za čak 80 odsto. Dakle, ostaće samo dvadesetak odsto vrsta koje smo nekada poznavali.

Kada su živeli Magnasonovi preci koje pominje u knjizi, još je bilo onih koji su pamtili islandsku pticu veliku njorku, čiji je poslednji primerak ustreljen 3. juna 1844. Ti lovci nisu znali da su najbukvalnije isrebili njorku, jer svet bolje vidi tek kada nešto prođe. Ali mi danas znamo i ako nešto ne preduzmemo, primećuje Magnason, bićemo učesnici šestog po redu izumiranja vrsta. Samo, ona prethodna trajala su milionima godina, a ne dvestotinak, koliko bi najduže moglo da potraje ovo.

Foto: VN

On u knjizi vešto prepliće priče o istoriji svoje porodice sa klimatskim promenama, topljenjem glečera, acidifikacijom okeana, konzumerizmom... Pokušava da pokaže najprostiju stvar - ukoliko osoba dugo poživi, može poznavati ljude čiji zajednički životni vek obuhvata više od 200 godina. Među njima su prababe i pradede, babe i dede, roditelji, deca, unuci, eventualno praunuci. Sto godina je u suštini kratak period. Posle sto godina nas neće biti, ali će živeti ljudi koji su nam bliski, koje volimo. Zato nas se tiče da li će naši unuci i praunuci imati hranu i da li će stradati u ratu za vodu. Trošeći daleko više nego što nam je potrebno, gomilajući neuništivu plastiku, zagađujući vazduh i vodu, mi im ne ostavljamo blistavu budućnost, niti puno šanse, konstatuje Magnason.

Pored pitke porodične priče, njegova knjiga obiluje mnoštvom naučno potkrepljenih činjenica, ali i opisa susreta i zanimljivih razgovora sa mnogim značajnim ljudima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije