NAŠ MENTALITET NAJBOLJE SAČUVAN U LITERATURI: Dušan Kovačević, intervju

VELIKI jubilej obeležiće narednu sezonu Zvezdara teatra - četrdeset godina postojanja. Na dan kada se digla prva zavesa s "Mrešćenjem šarana" Ace Popovića, 8. oktobra (1984), premijerno će biti izveden novi komad Dušana Kovačevića pod intrigantnim naslovom "Udovica živog čoveka". Kao i obično, konačni tekst nastao je posle više verzija, zna se podela (a i reditelj), pa je proslavljenom dramskom piscu ostalo dovoljno vremena da pogleda i neka nova rediteljska iščitavanja njegovih starih komada, kao što je nedavno bio slučaj (sa "Lari Tompsonom") u Šapcu.

Foto N. Skenderija

- Ne mešam se ja puno u to. Evo, ovog trenutka završio sam razgovor sa upravnikom pozorišta u Zadru. Jedan stari glumac odlazi u penziju, pa će tamo igrati "Profesionalca". Moji komadi odavno žive svoj život. Ono što sam pisao pre pedeset godina sad se igra u nekim pozorištima na jedan drugi način, a s kakvim uspehom zavisi od kvaliteta pozorišta i kvaliteta ljudi koji rade - kaže, za "Novosti", Kovačević.

Ipak, kao i sa mnogim drugim delima i autorima, ponekad se dešava da u novom "inventivnom" čitanju, junake i radnju reditelj smesti ne samo u drugo vreme već i okolnosti, pa se takvim "osavremenjivanjem" izgubi i smisao.

- Kada sam išao da gledam predstave u Srbiji, okruženju, kao i inostranstvu, susretao sam se sa svim i svačim. Moram reći, većina se čvrsto drži koncepcije komada. Pišem prilično kauzalne tekstove koji ne mogu mnogo da se pomeraju. Već tokom samog pisanja nastaju skoro triler priče, a ako krenu da se izmeštaju iz svoje osnovne ideje mogu da poprime potpuno drugo značanje. To, generalno, nije dobro, jer da sam hteo da napišem nešto drugo, drugo bih i napisao. To se odnosi i na komad koji sam nedavno završio: uradio sam skoro deset raznih verzija i neće moći da se tu puno pomera i eksperimentiše. A, naravno, da toga ima, odavno je poznato. Koliko puta smo videli ili čuli da je Hamleta igrala žena... Inače, kad sam gledao jednu svoju predstavu nisam znao o čemu se radi: počela je krajem, onda je reditelj rešio da ide prema početku. Na pauzi sam pitao prijatelja: "Je l` ti znaš o čemu se ovde radi?!" Gledao sam i jednog "Balkanskog špijuna" gde je scenografija bila sva u crvenom. Kao, simbol komunizma. Takvo banalizovanje je kontraproduktivno i obesmišljava priču - kaže Kovačević.

foto V.Danilov

I naslov nove drame je svojevrsni oksimoron ("Udovica živog čoveka"), s podnaslovom "Prepisivanje života". Poput mnogih Kovačevićevih dela, suština i jeste u "prepisivanju" onoga što živimo i čijim ekstremima svedočimo, čije društvene devijacije na kraju uđu u termalnu fazu:

- Da, prepisivanje života u većini je mojih dela. Naravno, stilizovano i zgusnuto. Na sceni se protok vremena ubrzava, a čim se nešto sažima, vi radite nešto što je, uslovno rečeno, stilizovano. Pogotovo u mom slučaju. Tako su se mahom moji komadi žanrovski određivali kao, da ne kažem crne, već tamne komedije. To je moj rukopis. Odrastao sam na literaturi koja je bliska komediji, a s druge strane, sa ozbiljnim potekstom i pričom. "Udovica živog čoveka" je, uslovno, priča o ženskim problemima i porodičnom nasleđu. Da ne bi bio samo mrak (jer nasilje u porodici je strašan i težak mrak), ima elemenata apsurda i komedije. Kada bi se nasilje eksplicitno prikazivalo, bilo bi užasno. Onda to ne bi bila umetnost već policijska rekonstrukcija...

Razne su vrste zlostavljanja, a "Balkanski špijun", dodaje naš pisac, bio je priča o psihičkom nasilju: čovek koga maltretira država, maltretira ženu i pretvara je u drugu ličnost.

- Kada država, ili sistem, ili sve organizacije koje bi trebalo da štite porodicu ne vode računa o zaštiti jedne žene, onda to može da se radi i na običajnom pravu. Ako neće država da radi, onda ću ja da štitim. Otprilike je to ta priča, ali je mnogo komplikovanija s nekoliko tokova - ističe Kovačević.

Na pitanje da li će ovo biti još jedna drama i o našem istorijskom i mentalitetskom nasleđu, Kovačević potvrđuje, ističući da je ne samo kod nas nego i u svetu, to pitanje tradicije:

- Postoje lepi tragovi koji se čuvaju i nastavljaju, kao i neki violentni, problematični. Pitanje tradicije i mentaliteta duboko je ukorenjeno, i svesno i nesvesno u jednom narodu. Kada kažete "nemački narod" ili "italijanski narod", imate neke arhetipove šta to otprilike predstavlja... Različiti su mentaliteti prikazani kroz umetnost. Pošto je film najeksplicitniji, najbrži, najočigledniji vid umetnosti, onda dok ga gledete razmišljate kakav je to mentalitet. Kad kažete "mentalitet severa", setite se Bergmana. "Ruski mentalitet" vas asocira ne velike romanopisace i mislite da je to - to. A u većini slučajeva, to jeste tačno. I srpski mentalitet je najbolje sačuvan kroz srpsku literaturu. Krenimo od Sterije, "Rodoljupci" su i dan-danas najpopularniji. Nastavimo sa Stevanom Sremcem, njegovim romanima i pričama, da dođemo do Nušića. U međuvremenu, tu su Bora Stanković i Laza Lazarević, moj Šapčanin. Kroz literaturu imamo celu priču o mentalitetu, običajima, pravu, pravdi. Umetnost je, zapravo, identitet jednog naroda. Sve ostalo prolazi, vlasti se smenjuju. Kad danas kažete "Gospođa ministarka" i postavite pitanje ko je tada bio predsednik Vlade, znaće samo pet istoričara. A ko je Živka ministarka, znaju uglavnom svi! Tako je bilo i tako će biti.

Na konstataciju da Zvezdara teatar, za razliku od mnogih beogradskih pozorišta, i dalje pravi predstave za publiku, uz pitanje kako kao pisac, reditelj i upravnik teatra objašnjava utrkivanje uprava da postave "negledljive" predstave, Kovačević odgovara:

- To je pitanje politike pozorišta. Mislim i da je posledica sudara velikih eksperimenata i ambicija nekih ljudi da budu značajniji od samog dela na sceni. I tu počinje veliki nesporazum. Ako uzmete da radite jednog Nušića, na primer, onda ga radite onako kako je napisao. Jer, da je hteo nešto drukčije, drukčije bi uradio. Nemojte mu dodavati, nemojte od njega praviti nešto sa čim se ne bi složio. Uostalom, postoje arhivirani Nušićevi rukopisi u kojima beleži šta je sve video, doživeo, kakva je "čuda" gledao. Bilo je i za njegovog života neuspešnih eksperimenata, njega je teško redefinisati.

Rediteljske "slobode" u tumačenju pisca i dela, bile su glavni razlog zbog kojeg se Kovačević još 1986. godine odlučio da sam postavi na scenu "Klaustrofobičnu komediju":

- Režiram iz jednostavnog razloga: ako provedem godinu i više ispisujući jedan tekst, hoću da ga vidim tako kao što je napisan. Bukvalno, svaku rečenicu i sve didaskalije. Radeći novi komad do te mere sam ga precizno izrežirao na papiru da sam rekao glumcima kad smo se prvi put sreli: "Daću vam tekst i možda ću dolaziti da režiram, možda neću. Vi ste dobri glumci, da vas učim glumi ne pada mi na pamet. Sve tu piše - kad ko uđe, kad izađe i šta radi. Doći ću kao publika samo da posmatram i vidim da li mi nešto smeta. Inače, dok pišem, ja komad "gledam" na sceni. I tako godinu dana. Zato ne mogu da gledam nešto drugo. Čak ni scenografiju, u tekstu napišem i "vrata su na levoj strani".

U novijoj pozorišnoj praksi mnogo toga se promenilo, pa sve češće na čelo kuća dolaze ljudi koji ni u svojim primarnim profesijama nisu ostvarili visoke rezultate, ipak, dobili su priliku da vode velike teatre:

- Nije to ništa novo. I ranije kako koja partija dođe na vlast, u većini pozorišta postavlja svoje ljude. Ali, bilo je više poštovanja: nije moglo da se desi da upravik ozbiljnog pozorišta bude neko ko je zalutao u pozorište ili je u njemu bio tri puta. Morao je da bude iz struke, poštovan i čvrsto utemeljen. Pogledajmo istoriju naših velikih pozorišta, to su sve imena. Da ne pominjemo Nušića koji je bio i upravnik, Bojana Stupicu, Miru Trailović... Ne znam, a da vam pravo kažem, mnogo me i ne zanima. Ja sam došao pre 40 godina u Zvezdara teatar: prvo kao čovek koji je bio u organizaciji stvaranja novog pozorišta, onda kao pisac, reditelj, upravnik. Pre toga petnaest godina sam proveo u Ateljeu 212, kao pisac i prijatelj kuće u upravnim odborima. Imao sam sreće da radim sa najvećim imenima. Privilegija je i da su veliki glumci bili i moji prijatelji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije