SRBI I RUSI SE VOLE IAKO SE NE POZNAJU: Istraživanje akademika Konstantina Nikiforova u izdanju "Službenog glasnika"

Boris Subašić

28. 05. 2024. u 13:34

Ruski intelektualci sebe vole da nazivaju "modernistima" i gaje kult Zapada a Srbe generalizuju kao patrijahalce, nacionaliste i romantičarske rusofile, s izuzetkom srpskih "modernista" koji sebe smatraju "zapadnjacima" i smatraju da im je dužnost da budu rusofobi

СРБИ И РУСИ СЕ ВОЛЕ ИАКО СЕ НЕ ПОЗНАЈУ: Истраживање академика Константина Никифорова у издању Службеног гласника

Foto B. Vlahović

SRBI su najveći rusofili na Balkanu, to je deo njihovog mentaliteta, iako o Rusiji malo znaju. Oni dočekuju Ruse, bilo da su "beli" emigranti, crvenoarmejci, pripadnici vojnih kontingenata UN ili dobrovoljci u jugoslovenskim ratovima devedesetih, kao blisku rodbinu koja se posle dugo vremena vraća kući. Rusi uživaju kada slušaju srpsku izreku "Bog na nebu, Rusija na zemlji", ali im nije prijatno kada Srbi dodaju da ih Rusija često ne čuje kada im je najpotrebnija. Nervira ih i srpska navika da patroniziraju i podučavaju Ruse kako bi njihova država trebalo da vodi politiku, naročito prema Srbima.

Iako ove teze izgledaju kao potka za duhovit roman o tome kako Rusi vide Srbe i obrnuto, one su ozbiljni naučni zaključci ruskog akademika Konstantina Nikiforova koje je naveo u izuzetnoj knjizi "Od Srbije do Srbije" koju je upravo objavio "Službeni glasnik".

Službeni glasnik

 

- Međusobna osećanja dvaju naroda nemaju uvek racionalnu osnovu. Idealizacija jednih u očima drugih, van sumnje, postoji, kao što postoje i međusobne zamerke. Ali bez idealizacije i zamerki nema prave ljubavi - podseća dr Nikiforov.

Kao ilustraciju on navodi da svaki Srbin ima "svog Rusa" koga je upoznao nekom prilikom i "usvojio ga" i to poznanstvo tretira kao neku vrstu relikvije. Rusi, pak, smatraju da su Srbi previše neposredni, da govore "ti" nepoznatim ljudima, ali da nisu podli i da srdačno priskaču u pomoć i nepoznatima. Iz Nikiforovljeve knjige može se naučiti da ruski intelektualci sebe vole da nazivaju "modernistima" i gaje kult Zapada a Srbe generalizuju kao patrijahalce, nacionaliste i romantičarske rusofile, s izuzetkom srpskih "modernista" koji sebe smatraju "zapadnjacima" i smatraju da im je dužnost da budu rusofobi.

Nema te oblasti rusko-srpskih odnosa, od bračne do visoke politike koju u dragocenoj knjizi nije obradio Nikiforov, čija se reč pažljivo sluša u Kremlju. Posebno je intersantan njegov opis kako se Rusija posle pada Berlinskog zida potčinila Zapadu i sledila njegovu negativnu politiku prema Srbiji, sve dok jednog dana nije zatekla NATO pred svojim vratima.

- U Rusiji je umesto deideologizovanja spoljne politike faktički izvršena smena jedne ideologije drugom. Umesto komunističke ideologije i pretenzija na svetsku lidersku poziciju... sve više su se ispoljavali kompleksi države koja se prepustila na milost i nemilost "pobednicima" Hladnog rata... Tadašnji ruski ministar inostranih dela A. Kozirjev ... se nije trudio da razradi državnu opštenacionalnu spoljnu politiku... Klasičan primer je pridruživanje Rusije sankcijama protiv Srbije... Srpsko rukovodstvo je za ministra Kozirjeva bilo samo "nacional-komunističko" i nije nameravao da mu gleda kroz prste i povlađuje. Složeni geopolitički procesi, nacionalni interesi Rusije, istorijske tradicije njega u datom slučaju nisu interesovale... Sankcije protiv Srbije velikim delom su bile podržane u zamenu za obećanje finansijske pomoći... Kada su od Rusije traženi ustupci ona ih je spremno činila. Čak je činila ustupke koje joj niko nije tražio. Smatralo se da je, koliko god koštalo, najvažnije jačanje odnosa sa vodećim zapadnim državama, pre svega sa SAD. Međutim svi napori Rusije završeni su ničim drugim do odlukom o prošerenju nato na Istok iz 1993. pod novim predsednikom SAD B. Klintonom. Upravo proširenje NATO na Istok kao i sve žešća antisrpska politika u jugoslovenskom sukobu umnogome su otkrili istinske strateške ciljeve SAD i Severnoatlantske alijanse - piše dr Nikiforov.

Knjiga vodećeg ruskog istoričara Balkana, koji je istovremeno i hroničar i savetnik najviših krugova u Moskvi, mora se uzeti veoma ozbiljno, iako se nekim njegovim stavovima može argumentovano prigovoriti, jer su neprocenjive informacije o tome kako nas je videla i vidi ruska nauka koju koristi ruska spoljna politika. Kada je reč o prigovorima, pre svega u odnosu na izvore njegovih informacija, svi se svode na pitanje: šta su naša istoriografija i diplomatija učinile da sličnim knjigama prikažu srpske stavove?

Vrsni balkanolog

AKADEMIK Konstantin Nikiforov je 1982. diplomirao na Fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, magistrirao je 1987. sa temom "Spoljna politika Kneževine Srbije tokom četrdesetih do početka pedesetih godina 19. veka" a doktorirao je 2000. na tezi "bosanska kriza i pozicija Rusije 1992-1995". Od 2004. je direktor Insistuta za Slovenske studije Ruske akademije nauka i glavni je urednik Slovenskog almanaha. Predavao je na Fakultetu za istoriju Moskovskog državnog univerziteta na katedri za istoriju Južnih i Zapadnih Slovena od 2006. do 2020. i autor je 200 naučnih radova.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NIKOLA DRINČIĆ, TVORAC ČUDA U NIŠU, ZA NOVOSTI OTKRIVA: Kako je Radnički opet Real sa Nišave, šta je tajni recept i koliko to košta