NATO AGRESIJA VIĐENA OČIMA DETETA: Emilija Gašić, rediteljka filma „78 dana“ za „Novosti“

NATO agresija na našu zemlju budi teška i bolna sećanja u kojima je osnova strah.

foto:J.L.

 Za razliku od mnogih filmova koji su u proteklih četvrt veka imali tu tematiku, debitantsko ostvarenje Emilije Gašić „78 dana“ donosi jednu sasvim drugačiju priču gledanu i ispričanu očima deteta.  Njena autentičnost, jezik, sjajna gluma mladih glumica i iskusnih umetnika, posle nagrade na festivalu u Rotedamu, doneli su joj „Zlatni toranj“ i Nagradu publike Festivala evropskog filma na Paliću.

  -Zaista smo iznenađeni i zahvalni žiriju na nagradi i publici na aplauzima. Ovo je priča u kojoj su se mnogi prepoznali i to me zaista raduje – kaže za „Novosti“ rediteljka Emilija Gašić.

* Kako ste došli na ideju da posle 25 godina snimite film sa tematikom bombardovanja?

- Ideja se rodila tokom pandemije kovida, kada sam došla do svojih video kaseta iz detinjstva, na kojima je bilo i snimaka nastalih tokom bombardovanja. Interesantno je da, iako sam tada imala sedam i po godina, ja se toga nisam sećala. Tada sam pomislila kako bi bilo dobro da napravim film upravo na taj način. Kao sa video kasete.

* Film zaista i izgleda tako, koliko je tehnički to bilo teško snimiti?

 - Ceo film je sniman malim kamerama iz ruke, bez teške opreme i rasvetnih tela.  Kako bi glumci imali prostora, slobodu a nekada je kamera bila i u njihovim rukama. Zbog toga imamo osećaj kao da se to dešava pred nama i  da smo ubacili kasetu u video rekorder. To je bio jedini način da postignemo tu autentičnost. KOliko god je tehnika napredovala ne može stvoriti taj utisak, nego kad kameru uzmete u ruke.

* Publika je sjajno reagovala jer se Vašem filmu može verovati. Kako ste to postigli obzirom na vremensku distancu i činjenicu da glavne protagonistkinje nisu bile ni rođene kad je bilo bombardovanje?

- Pre snimanja, u ranoj fazi pisanja, napravila sam anketu sa pitanjima vezana za devedesete i samo bombardovanje. Čega se ljudi sećaju iz tog perioda i dobila sam dosta odgovora koji su mi mnogo pomogli. Devojčicama smo pričali i pokazivali slike kako je to nekada izgledalo, jer oni za to vreme znaju samo iz priče roditelja. Zajedno sa scenografima i kostimografima brinuli smo o svakom detalju, od postera na zidovima do muzike i jezika. Zahvaljujući tome ljudi su se prepoznali i zato ne čude emotivne reakcije.

* Film obiluje duhovitošću, koja je bila prisutna tih dana. Kako je izgledao Vaš proces vraćanja u taj period?

- Išlo je u talasima. Sećanje je varljivo. Kada se dešavaju teške situacije, odbrambeni mehanizam je da pamtite ono što je bilo lepo u njima i da vas to oblikuje. Ukoliko bi pamtili samo loše, ne biste preživeli. Ja sam se time vodila. Kada sam sumirala upitnik primetila sam da se moja generacija seća samo pozitivnih stvari, jer su tada bili deca i roditelji su dali sve od sebe da im pruže koliko toliko normalno detinjstvo. Tako su stvorili odbrambeni mehanizam. Pamte ga po druženju, zaljubljivanju, kao lep period u životu, sve dok ne zagrebu dublje u sećanja i suoče se sa tim.

* Za razliku od savremenih filmova, u Vašem filmu nema psovki i nasilja, da li ste namerno hteli da napravite otklon od toga?

- Podsvesno da. Toga imamo previše i mislim da nam je svima toga dosta.  Fokusirala sam se na to kakvo je to vreme tada bilo, kako smo mi, odnosno mladi svih uzrasta i naši roditelji, tada govorili. To sada deluje mnogo naivnije. Takođe, odrastati u maloj sredini mnogo je drugačije nego u velikim gradovima, naročito u to vreme kada nismo bili povezani preko društvenih mreža.

* Kako je bilo raditi sa mladim glumicama i koliko je pomoglo iskustvo Jelene Đokić i Gorana Bogdana?

- Devojčicama nije prvo iskustvo sa glumom, ali je svima prvi film. Morali smo da prođemo neke stvari oko samog snimanja. One su se sjajno snašle a Jelena i Goran su bili tu da budu čvrst stub ekipe. Sa Goranom Bogdanom sam sarađivala i pre, dok sam bila student, na jednom kratkometražnom filmu „Čekanje“ i to na istoj lokaciji gde je i ovaj film, pa je on, na neki način, deo porodice.

* Sa kakvim izazovima se susreće mlad reditelj u Srbiji?

- Uvek postoji momenat dokazivanja, naročito ako ste žensko jer još uvek postoje predrasude. Želela sam da budem rediteljka još kad sam imala deset godina, tako da se meni čini da sam dugo u ovom poslu. Imam puno kratkih filmova ovde i u inostranstvu, tako da nemam osećaj da sam na početku, iako mi je ovo prvi dugometražni film. Vodila sam se rečima Šona Bejkera da „film treba napraviti što pre i sa onim što imate na raspolaganju“, bez megalomanskih ideja i puno ulaženja u dubinu. Tako sam shvatila da imam priču koju mogu da uradim u svom dvorištu a ispostavilo se da smo je i realizovali za 20 snimajućih dana.

Preporučujemo

Kultura

0 0

DA LI JE MISTERIJA KONAČNO REŠENA? Otkriven identitet legendarnog umetnika Banksija (FOTO)

18. 03. 2026. u 11:01

Kultura

0 0

KNjIGE KOPICLA, BOGNARA I ĐILASOVE: U užem izboru za nagradu „Dušan Vasiljev“

17. 03. 2026. u 19:39

Kultura

0 0

U ZNAKU JUBILEJA MATICE SRPSKE : Danas u Novom Sadu počeo Sajam knjiga i Izložba umetnosti

17. 03. 2026. u 15:30

Kultura

0 0

„NASTOJNIK“ 38 GODINA NA SCENI U ISTOM SASTAVU: Predstava kikindskog pozorišta jedinstvena u zemlji (Foto)

16. 03. 2026. u 13:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije