Kultura

SRBI NE LJUBE LANCE: Gimnazijalka iz Berana Jovana Rmuš o istoriji i sudbini svog naroda

V. KADIĆ

05. 08. 2024. u 07:00

Da nije bilo dede Novaka Ognjenovića iz banjskog sela Miljanići kod Nikšića, njegovih dugih priča i saveta koje je prenosio unuci Jovani Rmuš iz Berana, pitanje je da li bi ova darovita devojka, učenica Gimnazije "Panto Mališić", toliko ubedljivo trijumfovala na literarnom konkursu "Srpski pišem i zborim", koji su raspisali Srpski nacionalni savet Crne Gore, Srpski informativni kulturni klub "Sveti Sava" iz Berana i Srpski kulturni centar "Patrijarh Varnava" iz Pljevalja.

СРБИ НЕ ЉУБЕ ЛАНЦЕ: Гимназијалка из Берана Јована Рмуш о историји и судбини свог народа

privatna arhiva

Žiri je zanemeo pred njenom duboko emotivnom pričom o Srbima koji ne ljube lance, hrabro šaljući poruku - "Ako ne budemo znali svih trideset slova azbuke, nećemo znati ni porodična koljena!".

Nisam očekivala toliki odjek - kaže, za "Novosti", Jovana, priznajući da je inspiraciju za sjajan tekst našla u pričama dede Novaka (maminog tate). - Deda je čudo! Od njega se ima šta naučiti. To znamo ja, sestra i brat. Govori nam kakvi ljudi treba da budemo, kako da koračamo kroz život. Uvek nam je naglašavao da treba da budemo ljudi - dodaje šampionka Jovana.

A deda Novak je samouki zanatlija - kovač, stolar, zidar, kamenorezac, električar, precizni mehaničar, inovator... Napravio je kofer sa mehanizmom koji niko za četrdeset godina nije uspeo da otvori! Možda je i Jovana od njega nasledila darovitost ali na drugom planu. Ona će na jesen postati maturant beranske gimnazije. Već se kuju planovi za budućnost. Sigurna je da će nastaviti da radi na ličnom razvoju. Otkrila nam je tajnu da nije samo sjajan pisac, nego i slikar.

- Ova slika bake i dede mi je najdraža - pokazuje nam Jovana. - Tu su još neke koje su mi takođe drage.

Jovana je kao član folklornog ansambla "Lim" iz Berana bila deo veličanstvenih litija za odbranu svetinja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori:

- To je deo života kojeg ću se uvek rado sećati.

Njeni roditelji otac Goran i majka Đina ponosni su na ćerku i zahvalni što je i kroz ovaj literarni rad pokazala da je stasala za velika dela.

Za tri najbolja sastava iz osnovnih škola i tri najbolja sastava iz srednjih škola bile su predviđene novčane nagrade, kao i poseta Beogradskom sajmu knjiga, uz štampanje i objavljivanje nagrađenih sastava u "Srpskim novinama".

- Uživali smo u lepotama Beograda, ali i čudesnom sajmu gde knjige govore...

Pobednički literarni rad Jelene Rmuš iz Berana prenosimo u celini:

SRPSKI PIŠEM I ZBORIM

Kad je to bilo lako biti Srbin? Nikad, ni sad ni prije pet vjekova. Uvjek sa istim strahom i strepnjom izgovaraš ko si i odakle si. Biti Srbin znači ne predstavljati se tako glasno, ne zato što se toga stidiš već jer ne znaš kakva te opasnost vreba zato što postojiš takav kakav jesi.

Još čovjek ne zapamti da je Srbin mirno spavao. Zvuci lanaca i zveckanje srbosjeka budili su iz najtvrđeg sna. Kuće su ostajale prazne i krvave, nekad i spaljene do temelja. Srpkinje su život provodile ogrnute crnom tkaninom, izgrebanog lica i iščupane kose, sa očima punim suza. Jer, Bog im je dao dovoljno dug život da oplaču i oca i sina i brata. Borili su se hrabro do poslednjeg. Ipak, Srbi ne ljube lance, ni lance ni traktore koji su nam pratili sjenku. Zato pamti, Srbine, ko si i šta si, reci to glasno i ponosno! Diči se svojom istorijom, svojim precima, jer rasteš onoliko koliko čuvaš svoje korijene, odvojiš li se uvenućeš. Ko se svog porijekla stidi ne može se sobom ponositi. Pjevaj svoju himnu naglas, piši svojim pismom, nema prostora za muk. Ćutao si toliko vjekova, prošao sito i rešeto na nemilost Božju i tiransku, ne daj se opet tuđinu, ne leti u kavez. Vjekovima gonjeni brdsko-planinskim kotlinama, uspjeli smo da u kršu i kamenu sačuvamo netruležne temelje, nama jedinog, srpskog jezika, amanet svih vladara i vladika ove svete zemlje.

Poruka...

Ako ne budemo znali svih trideset slova azbuke, nećemo znati ni porodična koljena. Ako se ne sjetimo "Gorskog vijenca", nas će zaboraviti Njegoš, a mogućnost da nas se on postidi gora je od najtežih kletvi. Srbine, zaboraviš li san Vuka Mandušića nemoj ni sanjati o dostojnom životu. Zalivaj i njeguj jezik, bez toga smo sebi tuđi. Kažu: "Ako želiš da uništiš jedan narod, počni od jezika."

Znaš tamo daleko u kamenitoj zemlji junaka, u srcu Crne Gore, živio je jedan Srbin. Zadnje riječi bile su mu: "Srpski pišem i zborim, svakom gromko govorim, narodnost mi srbinska, um i duša slavjanska". I ne reče to tražeći milost, već ponosan na sebe i svoje pretke, baci tijelo pred neprijatelja, a duša mu se vinu visoko uz Miloša Obilića.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SAD DALE OPŠTI BLAGOSLOV: Ovako je Miroslav Lazanski pisao o Oluji

SAD DALE OPŠTI BLAGOSLOV: Ovako je Miroslav Lazanski pisao o "Oluji"