ŠTA JE ĐILAS MISLIO O DESANKI MAKSIMOVIĆ I KAKVE VEZE JE IMAO AJNŠTAJN SA OVDAŠNJIM KOMUNISTIMA: Memoari našeg najpoznatijeg disidenta

S proleća 1932. godine kod Đakovićeve, u "Misli", upoznao sam se i sa pesnikinjom Desankom Maksimović. Ona je tu bila s Jelenom Skerlić-Ćorović, sestrom Jovana Skerlića i ženom Vladimira Ćorovića, profesora univerziteta i poznatog istoričara - onog istog Ćorovića zbog kojeg su, dok je bio rektor, izbile jedne od najžešćih demonstracija na Beogradskom univerzitetu...

Milovan Đilas

Ovako Milovan Đilas, nekadašnji uticajni političar, prvo blizak Titov saradnik, a zatim najčuveniji jugoslovenski disident, opisuje susret sa tada već poznatom mladom poetesom.

Kaže, Desanka, "iako nimalo lepa, imala je nešto umiljato, čak mazno u pogledu i u širokom osmehu, uprkos malo muškaračkih kretnji i muškog izražavanja, koji su bili u suštoj suprotnosti sa njenom devojački čednom i sentimentalnom lirikom..."

Đilas u autobiografskoj prozi "Ideal i profesija, uspomene revolucionara", opisuje kako su ga dve dame pozvale u šetnju Kalemegdanom, te kako je Jelena Ćorović jedva primećivala da je prisutan, dok se Desanka Maksimović držala prirodno i srdačno, kao da su dobri poznanici. Čak ih je Jelena i slikala, u snegu, ali su slike ispale loše i Đilas ih je kasnije izgubio.

Jelenu Ćorović više nije sreo, a Desanku je do rata sreo još dva-tri puta, a preko pisca Radovana Zogovića postali su čak i prijatelji. Posle rata ga je obilazila, naročito nakon sukoba sa Staljinom 1948.

Foto: B. Puzović

"Ona je taj sukob primila veoma teško, ali ne zbog toga što joj je muž bio Rus, doduše emigrant, kako sam ja pretpostavljao, nego što je vaspitana ruskom književnošću i opijena onom sentimentalnom i duševnom stranom ruske duše, koju nema nijedan drugi narod i koja je tako odgovarala unutarnjem svetu ove inače i tvrdokorne i hrabre žene. Mislila je da je Udba progoni i prisluškuje, o čemu je možda i bila u pravu, iako udbovci ni meni to nisu priznavali," piše Đilas, i pita se da li se slavna pesnikinja možda našla na meti bezbednjaka jer je posećivala Zogovića, koji je bio u sukobu sa Centralnim komitetom KPJ zbog protivljenja zahlađenju odnosa sa SSSR-om.

Istina, iskren je Đilas, Desanka je prvo njega pitala ima li smetnji da obilazi Radovana Zogovića, s čim se on složio, ujedno duboko ubeđen da bi isto postupila i da nije "dao blagoslov".

Takođe, kada je Đilas pao s vlasti, posećivala je i njega, izlažući se opet neprijatnostima.

Šta na takve postupke nagoni ovu ženu, pita se:

" Otkud joj tolika hrabrost? Ako je Zogovića posećivala i iz sentimentalnih razloga prema njemu i idejne veze s njim bar utoliko što je i ona volela Ruse - sa mnom nije bilo nijednog ni drugog. No ja sam u njoj opazio čudno dvojstvo: ona voli Ruse, doista, pa čak i u njihovim vlastodršcima nalazi neke crte one ruske duševne širine, ali ona voli i slobodu. No ni jedno ni drugo nije razlog što je sačuvala, čak pojačala, prijateljski odnos prema meni i Zogoviću. Ima u tome i nečeg drugog: naći se ljudima u nevolji, ako ničim - dobrom rečju. I to Desanka Maksimović čini prema meni, u vreme kada su me ne samo napustili svi do jednog - kada mi se ne samo ne javljaju ni na ulici neki stari partijski prijatelji, nego ni oni intelektualci koji su komunisti samo radi udobnijeg načina života (Ristići, Ribnikari, Vuče i sl.), a kojima sam činio, dok sam bio na vlasti, bezbroj sitnih usluga: držao sam da sam na to obavezan kao čovek, jer su me smatrali svojim prijateljem, iako kao vlastodržac na to ničim nisam bio prinuđen. Tako je ova topla liričarka i nežna žena, koja ništa manje i možda još iskrenije doživljava i pravedni gnev - makar i na trenut sva se ukoči, usne joj se poviju a oči tamne i bez sjaja brzo zatrepere - tako je ona bila najhrabrija i najčovečnija od svih prema meni, iako bez ikakvog materijalnog ili političkog interesa. Trebalo bi da se zna: bila je u to vreme i jedna žena, retki građanin koji nije izgubio građansku hrabrost i ljudsko dostojanstvo."

V.C.S.

Memoare "Ideal i profesija" Milovan Đilas pisao je tokom 1955. i 1956. godine, pošto je godinu pre toga napustio sve partijske i državne funkcije, a pre no što će biti uhapšen, u novembru 1956. Desanka Maksimović će mu u to vreme preporučiti kao pouzdanog advokata Veljka Kovačevića, sa kojim se Đilas znao iz predratnih, zatvorskih dana, i ovaj će ga zaista i zastupati u poratnim sudskim procesima.

Knjiga počinje Đilasovim odlaskom na studije, u Beograd, iz roditeljske kuće u Bijelom Polju, u leto 1929, a završava se okupacijom Jugoslavije 1941. Uz predgovor i pogovor njegovog sina Alekse, knjigu je nedavno objavila "Vukotić media".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije