KAD SU BORA ČORBA I PETAR BOŽOVIĆ IŠLI U MINHEN: Glumac u intervjuu za "Novosti" o legendarnom rokeru: Nije spavao da ne promaši stanicu

KADA će se i da li će se, uopšte, održati jedna od naših najstarijih pozorišnih fešti, Festival monodrame i pantomime u Zemunu još je neizvesno, mada je prevalio pola veka i trebalo bi da se pojavi u svom 51. izdanju. Gotovo nezamislivo za neka bivša vremena, u kojima je ovaj žanr bio toliko važan i popularan da se čuveni "Čegović" Petra Božovića (po tekstu Dragana Uskokovića) kao trajni zapis sačuvao u mnogim kućama nekadašnje Jugoslavije - na LP ploči i vinil izdanju. Priča o mladom, nesnađenom Crnogorcu koji dolazi u Beograd, da se svemu čudi i teško prilagođava, šarmirala je od Triglava do Đevđelije, pa se "Čegović" vrteo iznova i iznova...

foto D.Milovanović

- Ploču je izdao "Jugoton", u vreme kada je grupa "Boni M" bila svetska atrakcija. E, ja sam bio ispred njih po tiražu! U našoj zemlji, naravno, tih sedamdesetih. Postojale su dve velike televizije, zagrebačka i beogradska, cela Jugoslavija je gledala ovu monodramu. Od nje je mogla da nastane i cela serija, jer to je priča koja sama po sebi teče. Šta sve piše u njoj: otac, majka, dolazak iz Podgorice u Beograd, sukob mentaliteta.

Bilo je to još pre čuvene "Đekne"?

- Dobra je to serija. Miodrag Karadžić je sjajno uhvatio mentalitet severa Crne Gore koji nema veze sa onim dole, primorskim. Sever je Hercegovina sa hercegovačkim jezikom, ijekavskim, a dole je zetsko-primorski dijalekat i mentalitet.

Čegović je, zapravo, promovisao ceo žanr i monodramu učinio ultrapopularnom?

- Pre mene se pojavio Josip Pejaković sa "On meni nema Bosne". To mu je najbolje. A ja sam igrao "Čegovića" svuda. U Zagrebu svake nedelje, u "Lapidarijumu". Sećam se kako je u Kopru došlo mnogo publike, i to Slovenaca, ne našeg sveta. Priđe mi jedna gospođa i kaže "baš ste nas nasmejali" i predstavi se kao bivša "župana".

Igrali ste tih godina i u jednoj od najboljih domaćih serija, u "Više od igre" Slobodana Stojanovića?

- TV Beograd je istovremeno snimala i "Grlom u jagode". E, sad zamislite, takav rad i ovaj nesrećni današnji... Tih godina, u sjajnoj hrvatskoj seriji "Kuda idu divlje svinje", Ljubiša Samardžić je ostvario možda svoju najbolju ulogu. Pa, "Salaš u Malom ritu". Bile su to ostvarenja koja te emocionalno vezuju. Šta te danas vezuje?! Gluposti. Gledam kako je u njima obavezno voće na stolu koje niko ne jede. Pitam: "Šta je bre, jel` jede neko ovo? Kad ustane iz kreveta, što ne uzme jabuku i priča preko nje?" Čemu sve to.

foto D.Milovanović

Nekada su scenarija pisali izuzetni autori, a takve su bile i glumačke ekipe. Sve as do asa?

- E, ova smrt, kako je gladna... Toliko je njih izuzetnih otišlo. Jedanput me Pera Kralj pitao šta mislim koliko su godina imali Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić kad su otišli. Mislio sam šezdesetak, a on kaže - pedeset dve. Tada sam svuda pevao "Zoran je svanula" i "Nema te više Alija". Baš sam bio tužan. U Dubrovniku sam saznao za Alijinu smrt. Rca baletan mi je oko dva sata noću saopštio da je umro, u Gracu. Mislio sam otkud tamo, a to je Gradac, na moru. Pre toga smo se videli u Podgorici, častio je piće. Ih...

Jeste li se družili sa Borom Čorbom?

- Svake nedelje na "Vajber" mi je od njega nešto dolazilo. Znamo se mi sto godina. Izašla nam je zajednička slika baš u "Novostima", poslao mi je naš zajednički kum Mijo Perunović. Iz vremena kad smo išli u Minhen i kad se Mijo borio za titulu profesionalnog boksera. Sa prijateljem sam krenuo u Minhen iz Primoštena. Znali smo samo da treba da stignemo u "Šeraton". Bora je iz Beograda pošao vozom. Celu noć je ležao budan, sam u kupeu, plašeći se da ne zaspi i promaši Minhen. Ali, kad smo se našli... Sede Nemci, piju viski i šampanjac. A mi se skupili u jednu sobu, kao gomila izbeglica sa Balkana.

Iako su ga mnogi nazivali tekstopiscem, Bora je bio pesnik i to veliki.

- Šta Bob Dilan, nobelovac, bolji od Bore?! U našoj muzici tekst je i počeo sa Borom. I to angažovan, itekakav. Napisati u ono vreme "Baba Jula" i "Julino brdo". Našao se i na sudu, u Baru. Inače, predlagao mi je u vreme kad su se osnivala sve neka društva i udruženja, mesto potpredsednika u Partiji običnih pijanaca. Ja kažem: "Vidi, Boki, hvala ti. Ti znaš da sam ja iz Crne Gore. I sad da kažu da sam ja potpredsednik, ne ide. Mogu,eventualno, da budem predsednik poslaničke grupe."

foto: D.Milovanovoić

Dobar deo karijere posvetili ste kazivanju beseda i stihova naših znamenitih ljudi. Zašto je važno ostaviti i takav trag?

- To treba da se pitaju ovi koji su doživeli prazninu velikog uspeha anonimnih serija, pisaca, televizija. Sad svako ima svoj kanal. Miljković je rekao da će jednog dana svi pisati poeziju, ali nije mislio da će svi izdavati knjige u kojima će se pojavljivati razni neknjiževni rodovi. Neknjiževni, u smislu i onoga ko piše i onoga o čemu piše. Doduše, tokom ovih ratova u svetu, katastrofe su malo bacile u zasenak neke stvari: maslinovo drvo od milion godina koje je doneo onaj vlasnik svega, pa i srpskih poljoprivrednih univerziteta koji se zovu "Farma" i "Zadruga". Ako se u prvi mah i ljutite na "Elitu", posle kažete, pa to i jeste naša elita.

U vreme vaše glumačke mladosti postojala je istinska, glumačka elita, a najbolji među njima kazivali su stihove. Zašto današnja generacija nema takav odnos prema poeziji?

- Ima nekih. Nego, nema više tog značaja. Pogledajte državnu televiziju, tamo je kultura posle ponoći. Što bi rekli "faking zemlju" u kojoj je kultura posle ponoći, ili u kojoj imaš voditeljke koje program vode u kombinezonima. Danas su sva mesta izmešana, ništa nije podložno bilo kakvoj kritici. Naprotiv. U takve emisije dolaze viđeni ljudi, doktori i profesori. Razglabaju o raznim temama, onda se ponekad pojavi i predsednik države, premijerka. I što ti imaš nešto protiv, kad tvoje rukovodstvo nema protiv? Neke emisije izgledaju kao "mesara", reklama za sponzorstvo. Posle sam čuo da to i jeste istina. Aman, ima li neko drugo mesto nego da televizije služe tome?

Da li nekada koristite italijanski koji ste studirali? Makar u Crnoj Gori gde se redovno prate programi RAI?

- Kad sam u Crnoj Gori najdalje sam od Italije! Prvo zbog te njihove montenegrinske politike. Za mene je Crna Gora nešto drugo. Crna Gora naših đedova i baba, naših starih ljudi, Crna Gora serdara Janka Vukotića i kralja Nikole. Pogledajte samo popis stanovništva u njihovo vreme i jezik kojim se govorilo. Postoje činjenice. Nije to neka daleka istorija da bi trebalo da arheologija "iskopava" fakte. Ali, izgleda da je iskopana pamet, ne samo nama nego čovečanstvu. Ne bih verovao da mi je neko pričao da ću gledati direktni prenos genocida u svetu, u kome velesile kao da igraju poker na lepo zastrtom stolu. Piju razna pića, uz ono "idem", "dupliram", "meni dve"... U tome mi živimo. To je neviđeni cinizam.

Da li je svet, kao na skijama, uhvatio zalet nizbrdo da više ne može da se zaustavi?

- Nisam siguran. Ne slažem se sa mojim predsednikom u mnogo čemu, ali on je moj predsednik i vodi ovu pipirevku kako jedino može da se preživi: malo sa Istokom, malo sa Zapadom. Umeo je to Tito, doduše veštije, u vreme polarizacije sveta. Nije pao Berlinski zid, on se obrušio na nas i više nismo zanimljivi. Onda su se, naravno, pojavila istorijska dugovanja. Nemačka i Austrija ne mogu da zaborave ni Prvi ni Drugi svetski rat, ni izlaz na Solun. Srbija je uvek smetala, zato je na delu cepkanje Srbije i srpskog naroda. Balkan je uvek bure baruta. Niko ovde ne dolazi da miri nego da zavađa.

Naš usud je što smo sagradili kuću nasred puta?

- Naš usud je što smo tu gde smo i još verujemo u Božju pravdu. Mi smo jedina zemlja na svetu čija himna počinje "Bože pravde". Ne znam da su se druge pretrgle oko Boga i pravde.

A večito smo je željni?

- Željni, ali bar verujemo u nju.

Često i rado govorite misli vladike Nikolaja Velimirovića?

- Uvek sam ga doživljavao kao majku i to strogu. U početku se nisam slagao sa raznim stvarima. Kao, recimo, pričom o napretku. Šta je to napredak? On mu se podsmevao, a sad smo svesni da je "napredak" ugušio i nas i svaku našu duševnu potrebu. Pogledajte samo decu. Ne znam kako, uopšte, idu u školu. Nemaju vremena ni za šta. Vladika Nikolaj je najstroži prema svom narodu. Nažalost, ništa ne znamo o našim velikanima. Dobro, znali smo za Teslu. Ali, za Pupina? Ma, kakvi. Kada sam radio seriju o velikom naučniku u novinama je pisalo da Tesla i Pupin ne mogu očima da se vide. Bila je to čista udbaška stvar! A o Milankoviću? Niko živi ništa nije znao. Pupin je pola ove države doveo, uzeo Banat, držao Dalmaciju. Od cele Jugoslavije jedino u Sloveniji ima spomenik. Jer, neko ga je tamo cenio.

Kako objašnjavate da su najumniji ljudi, "najbliži" kosmosu, i najreligiozniji?

- Meni je to najnormalnije. Oni znaju da i materija ima dušu. Sećam se onog našeg socijalističkog TV programa i floskule "obuzdati prirodu" ili "dovesti je da služi čoveku". Pa, mi smo deo prirode! Napraviš neku branu, a ono pljune i ode sve u p. m. Tesla je bio prvi ekologičar, a niko ga ne pominje u tom smislu. Verovao je da se energija ne dobija uništavanjem nečega, već da se jedan vid energije pretvara u drugi. Nemaš druga posla nego da cepaš atom! Ma idi, bre. Setimo se kako je Tesla rekao: Onda će doći dan kada će se ta vrsta energije smatrati zločinom protiv čovečnosti...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije