Kultura

STIHOVI VERE I OPSTANKA: Aleksandar B. Laković, pesnik i kritičar

Dragan Bogutović

20. 10. 2024. u 15:56

PROTEKLIH decenija obnarodovano je dosta raznih antologija, izbora i leksikona, eseja i studija o savremenoj srpskoj književnosti Kosova i Metohije, ali je izostalo sveobuhvatno tumačenje srpske poezije sa tog prostora.

СТИХОВИ ВЕРЕ И ОПСТАНКА: Александар Б. Лаковић, песник и критичар

Tog poduhvata prihvatio se Aleksandar B. Laković (1955), ispisavši obimnu i izuzetno pouzdanu "Istoriju srpske poezije Kosova i Metohije: 1951-2022", u izdanju Doma kulture Gračanica u kojoj je pomno analizirano stvaralaštvo više od 280 pesnika.

I sam pisac bogatog i raznovrsnog opusa - pesnik prozaista, kritičar i esejista, putopisac i antologičar Laković se školovao u rodnom gradu - Peći. Medicinski fakultet je završio u Prištini, a u Kragujevcu dugo godina radio kao internista - gastroenterolog.

Pojava modernog pesništva na Kosovu i Metohiji u posleratnim godinama predstavlja, kako uočavate neku vrstu fenomena. Kako to objašnjavate?

- Nakon obnove srpske književnosti sredinom druge polovine XIX veka (Nikodim Savić Pećanac, Manojlo Đorđević Prizrenac), u prvoj polovini prošlog veka nema najave moderne srpske poezije, izuzev nadrealiste Velimira Parlića. Na Kosmetu zaostalom u odnosu na druge jugoslovenske regije nije bilo novina, književnih časopisa, izdavačkih kuća, telefona, fakulteta, odjednom poput vulkana stupa na književnu scenu značajna grupa mladih pesnika koji su pisali drugačije stihove, vrednije i različite od prethodnih. Radovan Zogović i Slobodan Marković predstavili su se zbirkama pre Radeta Nikolića ("Senke", 1951), ali se on nakon studija brzo zapošljava kao novinar u "Jedinstvu", potom je prvi urednik i u časopisu "Stremljenja" i u izdavačkoj delatnosti šezdesetih godina, neposredno utičući na pesnike i sa razlogom se doživljava začetnikom moderne poezije na Kosmetu.

Sledbenici modernog pesništva nisu bili samo brojni već i veoma raznoliki. Kao da je svako od njih negovao svoju autentičnost?

- Svi stihovi tih samouverenih mladića, bili su nekako slični, ali i potpuno različiti. Čak i kada su tematski bliski. Pojam srpski pesnici Kosmeta podrazumeva i stvaraoce koji su ostali verni zavičaju (Rade Nikolić, Lazar Vučković, Radoslav Zlatanović, Božidar Milidragović, Darinka Jevrić, Ismet Marković, Blagoje Savić, Dragomir Kostić, Žarko Milenković, Aleksandra Jovičić Džinović, Nevena Milosavljević), ali i pesnike koji su književni put krčili van rodnog podneblja (Radovan Zogović, Dušan Kostić, Slobodan Marković, Alek Vukadinović, Velimir Milošević). Ali, i jedni i drugi, pevali su i vraćali se zavičaju. I zavidan broj pesnika iz Crne Gore koji su se doseljavali na tlo Kosova i Metohije kao prosvetni radnici ili zbog školovanja (Čedo Vuković, Miloš Ostojić, Momir Vojvodić, Ratko Deletić, Miroslav Đurović, Radomir Stojanović, Fehim Kajević, Živojin Rakočević) - neki su ostali u zavičaju Srbije.

Ne samo iz ovog razloga, moderno pesništvo je okrenuto, pre svega, novom iskazu...

- Misaono-lapidarno Nikolićevo pesništvo okrenuto je životu u srpskim selima na Šari, tu je slikovito-meditativan i začudno-imaginativan Vučković, sledi intelektualna poetika Milidragovića, Kajevića, Ismeta Markovića, Jovanke Vukanović, vulkanska potentnost i neobuzdanost Slobodana Markovića, jezikotvorstvo ogrnuto gnomskom eufonijom Vukadinovića, pa jezička raskoš, mudrost i dubina stihova Jevrićeve ukorenjene u tradiciju, fikcijska Zlatanovićeva privrženost zemlji i ženi. Deletić se divio žrtvi vuka zarad slobode, a neposredan i mudro-emotivan doživljaj pogroma da je Stojanović. Igrivost stihova prati sve generacije pesnika Kosova i Metohije od Nikolića do Dušana Zaharijevića.

Posebno je zanimljivo što ta mlada poezija nije bila u znaku revolucije i partizana, što se od nje očekivalo. Šta je pesnicima bilo preče, odnosno inspirativnije?

- Drugi svetski rat na prostoru Kosmeta karakterisao je sukob partizana (većinom srpskog sastava) i albanskih balista - srbomrzaca, tako da je partijski zadatak bio pomiriti te dve nacije, što je omogućilo potpunu stvaralačku slobodu, kada su motivi u pitanju. Tako da osim pevanja onih koji su učesnici NOB (R. Zogović, D. Kostić, Čedo Šunjević), drugih stihova o revoluciji, gotovo i da nije bilo. Međutim, vlast je, stoga suprimirala stihove o strahu od pretnji, pa i zločina, nad srpskim življem o čemu su pevali R. Nikolić, R. Deletić, R. Popović, Dušan Nikolić. Okruženje i snovi, kosovski mit, kao i moderan diskurs, sa fikcijom ili ne, docnije i pogrom Srba iz 1999. i 2004, godine, bili su pesnička preokupacija. I poezija njihovih uzora Pope i Miljkovića, pre svih. Zavidnom broju pesnika uzori su bili L. Vučković i D. Jevrić.

Napominjete da objavljena poezija kosovskih autora nikada nije bila integrisana u srpsko pesništvo. Koji su razlozi?

- Odgovoriću pitanjem: Zašto Darinka Jevrić, u vrhu srpske poezije uopšte, u Srbiji, Vojvodini i Crnoj Gori nije nagrađena nijednom nagradom osim "Milice Stojadinović Srpkinje"? Zašto?

Primećujete da su u nekim antologijama i izborima pojedini pesnici sasvim nezasluženo izostavljeni. Pogrešni kriterijumi ili lični razlozi priređivača?

- Ranije su povremeno bili prisutni R. Zogović, D. Kostić, A. Vukadinović, S. Marković i D. Jevrić. Sve ređe u poslednje vreme i oni. Mlađih pesnika KiM nema. Vrednosni uzroci sigurno nisu uzrok tome.

U vašem izboru ređe su zastupljeni pesnici mlađi od 50 godina. Šta je razlog?

- Nakon pogroma Srba iz njih samih, od pre četvrt veka, danas mladi pesnici sa KiM su pesnici Beograda, Niša, Kragujevca, Kraljeva, Smedereva, Podgorice, gde i žive.

Koji su vam od zastupljenih pesnika bili najveći uzori?

- I dalje se divim stihovima R. Nikolića (lapidarnost i igrivost), L. Vučkovića (zaneobičena meditacija u slici) i jeziku, mudrosti i značenjskoj dubini stiha D. Jevrić.

U knjizi ističete da je reč bila živa na tlu KiM i mnogo ranije...

- I to reč života. I opstanka. I pre Nemanjića. Ali, od njih zaživele su reči književnosti. Reči ljubavi, vere, misli, slike. Reči su proterale mrak iz težačkih koliba. Oživele su i u crkvama i u bogomoljama gde su se negovale, množile, krasnopisale, prevodile i "pečatale" od strane učenih monaha. Reči su živele do doba velike seobe Srba. Tada su sveštenici i monasi otišli iz svojih reči. Neki su reči uspeli da ponesu sa sobom, nisu mogli sve. Ali, reči su i u pravoslavnim potleušicama i kolibama ratara, stočara i zanatlija nastavile svoj život u tišini i strahu.

Romi i Goranci

U knjizi su prisutne i dve skupine pisaca, Roma i Goranaca koji su pisali i na srpskom. Kakav je njihov doprinos?

- Istorija je zamišljena kao istorija jezika. Svi koji su štampali zbirke na s/h jeziku uvršteni su u nju. Stariji pesnici Romi (Alija Krasnići, Bajram Haliti) i mlađa pesnikinja Goranka (Elma Selimi) zavređuju pažnju.