SVET JE PASJA ZIMA, ALI I OKEAN LEPOTE: Intervju -Duško Babić književnik i upravnik SKZ, o novoj knjizi, pisanju, poeziji, Sajmu knjiga...

Dragan Bogutović

27. 10. 2024. u 20:28

U NOVOJ pesničkoj knjizi "Pasja zima" (izdavač Zavod za udžbenike Istočno Novo Sarajevo) Duško Babić (1959) je još jednom, majstorski, upotrebio sonet i rimovani distih što su, inače, i osnovne forme njegovog pesničkog izraza.

СВЕТ ЈЕ ПАСЈА ЗИМА, АЛИ И ОКЕАН ЛЕПОТЕ: Интервју -Душко Бабић књижевник и управник СКЗ, о новој књизи, писању, поезији, Сајму књига...

Foto I. Marinković

Oživeo je duh minulih vremena, ali i dao sliku nevesele stvarnosti. Zbirka, kako dobro primećuje kritičar Duško Pevulja, odlikuje i jedan suptilni nenametljivi hrišćanski tonalitet.

Autor niza pesničkih zbirki, studija i kritika, Babić je bio profesor i direktor Filološke gimnazije u Beogradu a sada je upravnik Srpske književne zadruge.

Knjiga ima više nego simboličan naslov...

- U mom zavičaju fraza "pasja zima" označava veliku hladnoću, u koju se iz kuće ne izlazi bez preke potrebe. To je studen koju teško podnosi i pas, otporna i žilava životinja.
Ova metafora upotrebljena je u jednoj mojoj pesmi i učinilo mi se da može biti dobar simbolički ključ - što dobri naslovi inače i treba da budu - za uvođenje čitaoca u središnja i kohezivna značenja cele knjige. U opštijem i širem smislu, u ravni poetskog posmatranja i samoposmatranja, pasja zima postaje metaforička oznaka mog doživljaja sveta, u kojem se susreće iskonska čovekova potreba za sigurnošću i toplinom sa grubom, hladnom, neprijateljskom stvarnošću. Svet, sam po sebi, jeste pasja zima, okean iskušenja, nesporazuma, poraza... ali i spasonosnih proseva nade, lepote i smisla.
U tom doživljajnom i duhovnom prostoru, smeštene su tematski raznorodne pesme, raspoređene u šest ciklusa: o poeziji i pesnicima, o starenju, o narodu i njegovim istorijskim i savremenim traumama...

Šta vas najčešće podstiče da pišete stihove - doživljaj, prizor, pročitane knjige?

- Sve to pomalo, ali ne samo to. Vaše pitanje, kad se malo uopšti, glasi: kako nastaje pesma? Teško je odgovoriti na to pitanje a izbeći rizik pojednostavljivanja jednog tananog duhovnog "zbivanja". Kad razmišljam o tome, uvek mi padne na pamet ono Lazino: "među javom i med snom": pesma nastaje u prostoru gde se ukrštaju svesno i nesvesno, racionalno i magnoveno, "dnevno" i "snovidno". Čovekovo sećanje je veliko, višeslojno "spremište": nešto je tu, blizu, na površini, nešto tek zaboravljeno i poluzaboravljeno, a nešto gurnuto u tamnu rupu zaborava, umrtvljeno i zapretano. U tom spremištu su ljudska lica, reči, zvuci, kap rose na nekom davno viđenom listu, pogled sa kojim smo se sreli jutros u tramvaju, čisto nebo iznad zavičajnih šuma, stihovi drugih pesnika - zapamćeni i zaboravljeni. Kažem - zaboravljeni, jer nemam druge reči, ali znam da za pesmu ništa nije zaboravljeno, da onoj "neumornoj pletisanki" sve može doći u ruke po nekom tajnom prizivu i nužnošću koju ne možemo ni dokučiti ni kontrolisati. Tako pesnik traži svoj izraz. U tome mu "pomažu" svi stihovi koje je nekad čuo. Sve od uspavanki koje mu je majka govorila nad kolevkom.

Foto I. Marinković

Koliko je danas poezija u dosluhu sa čitaocem?

- Svedoci smo očiglednog, skoro beznadežnog urušavanja društvenog i kulturnog statusa poezije. U poređenju sa filmom, pozorištem i muzikom - o sportu da i ne govorim - prisustvo poezije u javnom prostoru je zanemarljivo. Poezija nije marginalizovana samo u društvu, nego i u prostoru same književnosti: već odavno je u senci proze, posebno romana. Zašto je to tako? Deo odgovora lako ćemo naći u civilizacijskom ambijentu u kojem živimo. Poezija je po svojoj prirodi otpor banalnom i površnom životarenju i zatvaranju u materijalnost, a "duh vremena" favorizuje upravo takvo razumevanje života.
Ali, za krizu poezije nije kriv samo "svet" i niske potrebe savremenog čoveka: veliki deo krivice snose i sami pesnici, koji se često udaljavaju od stvarnosti, duše, čoveka, gubeći se u maglama hermetizma i solipsizma. Ili, na drugom polu, predajući se neprodubljenom, obezduhovljenom verizmu, zaboravljajući da poezije nema bez izlaska u prostor tajne, bez magnovenih otkrovenja smisla i lepote. Da li ova duboka kriza znači da "poezija prestaje da postoji", kao što sa mnogo snažnih argumenata tvrdi pesnik Miroslav Maksimović? Ja sam od onih koji veruju u njen opstanak. Pesnička reč je odjek Reči "koja beše na početku", most između Boga i čoveka. Taj most ne može srušiti vreme, makar bilo i najgora pasja zima.

Ovih dana pojavila se i vaša nova knjiga o Njegošu - "Nebesko narečje". Šta vas je podstaklo da se još jednom vratite ovom velikom pesniku?

- Možda nije prava reč da sam se "vratio", jer ne možete se vratiti negde odakle niste ni otišli. Radove o Njegošu počeo sam da objavljujem pre tridesetak godina, u raznim časopisima, zbornicima sa naučnih skupova, kao i u nekoliko knjiga - "Mistika srpskog romantizma", "Narod na međi", "Njegošev nacionalizam" i "Zaveti i preispitivanja".

Mislio sam da bi bilo dobro da sve to saberem u jednu knjigu, jer, suštinski, to i jeste jedna knjiga. Tako sam i uradio: sve sam još jednom pregledao, posložio, ponešto korigovao i prilagodio novom kontekstu, dodao dva nova teksta i tako sklopio meni dragu knjigu. U Njegoševoj poeziji nalaze se ključevi za razumevanje naše istorije, ali i naše sadašnjosti, u njoj se, u prostoru jezika koji sve vidi i sve zna, odigrala drama našeg kolektivnog trajanja "na gorkom tlu Balkana", ali i drama čoveka i čovečnosti, sagledana u metafizičkoj i mističkoj ravni.

Kakvi su vaši utisci o ovogodišnjem Sajmu knjiga?

- Beogradski Sajam knjiga odavno je postao važan datum u kulturnom kalendaru ne samo naše prestonice, nego i naše kulture uopšte. Svi drugi sajmovi u neposrednoj okolini, pa i šire, nemaju tu masovnost i još uvek sačuvanu auru svetkovine knjige. Ljude još uvek privlači ova jedinstvena manifestacija. To ne dovodi u pitanje ni utisak da je ove godine bilo nešto manje posetilaca nego prošle. Hoću da kažem da nisam zabrinut za budućnost Sajma, ako ostane u ovom formatu i na ovom mestu. Zato sa zebnjom gledam na najave o njegovom premeštanju na "bolju lokaciju".

Da li vas zabrinjava pojava na koju neki ukazuju da knjiga polako pada u senku novih tehnologija?

- Nisam siguran da će nove tehnologije, same po sebi, naškoditi knjizi, shvaćenoj u opštijem, arhetipskom smislu. Knjiga je kroz istoriju nekoliko puta menjala svoj oblik i "telo" - bila je prvo glinena pločica, zatim svitak od pergamenta i papira, rukopisna, štampana... ali je te promene nisu ugrozile. Knjizi, po mom mišljenju, ne preti opasnost od digitalizacije nego od krize vrednosti koju donosi savremeni način života. Arhetip knjige se ugrožava agresivnom trivijalizacijom onoga što se u nju unosi, činjenicom da sve može da se nazove knjigom, da ordinarno smeće, opremljeno šarenim bojama, upakovano u celofan, marketinški i medijski promovisano - potiskuje ka margini autentične stvaraoce i istinske vrednosti. Toga se plašim, a ne promene samog oblika knjige.

Foto I. Marinković

Nastavak "Istorije srpskog naroda"

Šta čitaoci mogu da očekuju u Srpskoj književnoj zadruzi, gde obavljate dužnost upravnika?

- U najširem smislu, naši čitaoci mogu da očekuju da će Zadruga, koliko joj snage dopuštaju, ostati brana razornom talasu banalizacije kulture i knjige kao njenog vekovnog središta. Inače, u našim knjižarama, ovih dana, pojavile su se nove, vredne knjige: Nikodima Milaša, Dragoša Kalajića, Enesa Halilović, Jovana Popova... Na kraju, koristim priliku da najavim nastavak jednog od najznačajnijih Zadruginih projekata - "Istorije srpskog naroda", objavljene krajem prošlog veka u deset tomova. Ovim je pokriven period do Prvog svetskog rata, a tri nova toma baviće se istorijom Srba u dvadesetom veku. Prvi tom, koji će ovih dana biti sklopljen, odnosi se na period između dva rata.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

CRNOGORCI KIPTE OD BESA ZBOG SKANDALA NA CRNOGORSKOJ TELEVIZIJI: U sopstvenu državu ne možemo da čujemo himnu!