VAŽNO JE DA PREPOZNAJEMO TUĐE I SVOJE LAŽI: Reditelj Andraš Urban uoči premijere "Majstora i Margarite" u Narodnom pozorištu

RUKOPISI gore, kao i predstave, kao i sve što čovek uradi, gori.

foto N.Skenderija

"Majstor i Margarita" jeste delo gde teško zaobilazite razmišljanje o svom postojanju u određenom istorijskom trenutku, ovde i sada, a s druge strane tera vas da se posvetite i nekim važnim, dubljim pitanjima ljudske egzistencije. Ako je to ljudsko, uopšte, vredno spomena, ako uopšte ima nekog smisla. I ljubav izgori na lomači...

Ovim rečima reditelj Andraš Urban najavio je rad na novoj predstavi u Narodnom pozorištu, čije je premijerno izvođenje 10.novembra na Velikoj sceni. U istoj kući, postavio je višestrko nagrađivane "Rodoljupce" (2015), naredne godine "Sumnjivo lice",dok se ovog puta odlučio za čuveni roman Mihaila Bulgakova.

- Rado se vraćam u Narodno pozorište, a "Majstor i Margarita" mi je jedan od omiljenih romana iz ranih intelektualnih, srednjoškolskih dana. Iz istog razloga zbog kojeg će i publika krenuti da gleda predstavu: gotovo svaki čovek kaže da mu je ovo omiljeni roman. S jedne strane, to je priča o odnosu umetnika i sveta koji ga okružuje, sistema i određenog društvenog uređenja. Da pojednostavljeno kažemo, vlasti. S druge, tera vas da ponovo preispitujete osnovna životna načela i najelementarnija egzistencijala pitanja, o postojanju čoveka, uopšte. Uvek je vredno o tome razmišljati, tražiti svoj položaj unutar društva. Ono "bulgakovljevsko" je da razmišljate i van njega.

o Okolnosti donekle menjaju i pogled na delo Bulgakova, stavljajući ga i u savremeni kontekst?

- Ako gledamo uređenje Sovjetskog Saveza kad je i nastao roman, postoji jedna ateistička struktura koja propagira nepostojanje Boga. Sasvim drugo značenje ima danas. Ali, to su samo nijanse. Sada imamo ekspanziju nekog religijskog mešanja u društvo, a ja mislim da je jedno od najvećih postignuća demokratije sekularna država. Neki momenti ne funkcionišu na isti način, ipak, osetljivost na teme su ostale iste. Naravno da je šamar vlasti, odnosno svemogućeg mejnstrima, u estetskom smislu drugačiji kada je umetnost u pitanju. U neku ruku paradoksalno je da ja, koji radim u Narodnom pozorištu a i direktor sam jednog teatra, kažem da sam na nekoj margini. S druge strane, postoji osećaj odstarnjivanja. I dalje mislim da za svaku predstavu treba da "poginem" kao da mi je poslednja ili jedina.

o Umetnik je u svim vremenima osujećen, u čemu je ovaj roman opominjujući, ne samo u literarnom majstorstvu?

- Doživljavamo ga kao neku vrstu slavljenja ljubavi, ali to je tragična ljubav. Nema vaskrsnuća u tom smislu. Sa tužnim saosećanjem doživljavamo kao uzvišenost, dok je stvarnost nešto potpuno drugo. Svi se pozivaju na tu čuvenu rečenicu "rukopisi ne gore". Znamo da gore, predstave nestaju. Moć briše šta hoće.Nije tačno da će talenat uvek naći svoj put. Ponekad je tako,ipak neki vredni rukopisi - ni ne nastaju. Živimo u vremenu kada cenzura odradi svoje. Unapred znamo na koji način, o čemu može i o čemu ne može da se govori u sistemu fondacije i konkursa. Smišljamo projekte koji će prolaziti, one koji neće izazivati političku buru niti se sukobiti sa određenim političkim akterima. Mada stvaramo utisak da je umetnost slobodna i da se može govoriti o tome. Kao neki kontraobaveštajci, predstavljamo da je sve super i da se sve može, a svi u dubini duše znamo da to nije tako... Ljudi koji, uglavnom, učestvuju u neumetničkim projektima pozivaju se na umetničke razloge zašto ne bi ovo ili ono. Onda vidite da je tu obično reč o interesima, sukobima interesa, afirmaciji i slično. Tako nosimo posledice svojih dela i odluka.

o Gde je tu odgovornost umetnika prema sebi samom?

- To je intimna stvar, kao i religija ili identitet. Po mom mišljenju, ne postoji umetnik koji ne pravi kompromise na ovaj ili onaj način. Čak i najslobodniji ljudi, sa najotvorenijim ustima. Ipak, čovek mora da bude iskren makar sam sa samim sobom. Neiskrenost vas dovodi do komfora kada vam neke stvari postaju nebitne. Često gledate neke predstave i pitate se zašto je to iko radio?!

o Zašto je važno igrati Bulgakova?

- Danas smo se odrekli skoro svih važnih pitanja. Od pozorišta ne očekujete ništa, možda dva sata manje - više prijatne dosade. Kao svaka umetnost valjda treba da vam ulazi u neko tkivo ozbiljnog razmišljanja. Verujem da je veoma bitno da postavite sebi pitanja kao što je, na primer, vaš odnos prema vlasti. U svetskim okvirima živimo u nesigurnim vremenima, ne znamo šta će se desiti za mesec dana. Svima nam je u glavi totalni Armagedon. Ali, uvek je važno da se pred vama pojavi delo koje vas tera na razmišljanje o osnovnim, ne samo dnevnim situacijama i manipulaciji kojoj ste svakodnevno izloženi. Bulgakov priča i o ljubavi - kada se čovek u ime nje odriče nečega i žrtvuje za drugog.

o Kata Đarmati uradila je dramatizaciju romana, koliko je u njoj bilo intervencija?

- Dramatizacija je ono od čega krećemo, mada smo manje - više ostali unutar zadatosti. Veoma je malo ušlo drugih citata i "dopisanog", sve što se pojavljuje u predstavi je na tragu Bulgakova. Možda je nešto osavremenjeno i više aludira na sadašnje okruženje, ali i dalje u duhu i logici Bulgakovljeve priče.

o U piščevom delu ima i satire, i fantastike, i groteske?

- I u predstavi će svega toga biti. I duhovitosti na svoj način. Biću vrlo zadovoljan ako je ljudi budu gledali sa nekim blagim osmehom u sebi, onako kako se i čita ovaj pametan i dobar roman. "Majstor i Margarita" je inspirativno delo, sadrži sve elemente koji ljude vole. Dovoljno je buntovan da shvatite da treba da ste svoj čovek. To je jako bitno. Način pripovedanja i humor sasvim su jedinstveni.

o Priča je to i o večitoj borbi dobra i zla, pa i vitalnosti ovog drugog?

- Ili svetla i mraka... Pitanje je gde svetlost počinje i gde se mrak završava. Ili obrnuto. Nije tu jasno šta se pojavljuje kao eksplicitno zlo, ili eksplicitno dobro. Vrlo je složena, nijansirana priča. Ako posmatrate đavola, njegova funkcija može biti i pozitivna. Unutar ljudskog društva, u ovom slučaju, počinjete da osećate simpatiju. Mislim da je vrednost baš u toj kompleksnosti. Vredno je vašeg razmišljanja gde prepoznajete dobro ili zlo. Jer, mi imamo problem da prihvatamo zlo kao nužnost, a sada živimo tu paradigmu sveta. Pojavljuje se ekspanzija nacionalnih država u kojima narod prihvata da će raditi zle stvari, ali će njima biti bolje...

o Granica je sve poroznija?

- Bulgakov se time bavi, što nije jednostavno. Ponekad nešto određujemo kao zlo, a reč je samo o onome što malograđanski moral ne može da podnese. Jako je bitno da u taj vrtlog svetlosti i mraka ulazimo sa otvorenošću, jer nisu uvek razdvojene kategorije. Zlo ne smemo da prihvatimo kao legitimnu kategoriju misleći da tako mora. Važno je da prepoznajemo tuđe i svoje laži.

o Sve vaše predstave imaju neko zrno humora?

- Da, ali to se rađa. Nije zadato, stvara se tokom procesa. Humor je izvanredno sredstvo dekonstrukcije određenih tema. I sami sebi dajemo preveliki značaj, a kamoli politički svet. Po svojoj prirodi, mora da dokazuje koliko je ozbiljan i nedodirljiv. Pozorište je mesto gde čovek može slobodnije da misli i izražava se, smejući se određenim stvarima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije