STRAH I NEMIR ZLIKOVCI NE OSEĆAJU: Pisac Uglješa Šajtinac o novom romanu "Fajrflaj"

NAJNOVIJI kratki polifoni roman Uglješe Šajtinca "Madam Fajrflaj", u izdanju "Arhipelaga", smešten je u Japan, odnosno Nagasaki, 2024. godine. Radnja se dešava 79 godina posle atomske bombe bačene na ovaj grad, 9. avgusta 1945.

V.C.S.

Šajtinac kroz pojedinačne sudbine članova izvesne porodice preispituje posledice jednog od najstrašnijih događaja u ljudskoj istoriji, kao i koliko traume ostaju duboko urezane u naše sećanje. Ali, njegov roman ne govori samo o strahotama, već i o ljubavi, požrtvovanju, snazi...

Na pitanje šta ga je odvelo u Japan, posebno s obzirom na to da nije baš česta situacija da se naši pisci fokusiraju na neku drugu zemlju i kulturu, naročito ne na onu koja nam na neki način nije bliska, Šajtinac kaže: "Da bi se vratio, moraš da odeš":

- Otišao sam, slobodan kao misao svakog ko se jednom zapitao kako je tamo bilo u tom trenutku. Da dam misli šansu da se razbokori, da uvene ili da procveta. Sve je isto i sve je slično, ostalo su posledice postvavilonskog snalaženja. Šta znači to "naši pisci"? Svako piše kako ume i može. Kao lovci, samo bez pravila. Niko ne mora nikome da prijavljuje gde ide da lovi, čime i koji plen. Koji već govori sve, za sebe. Nek moja misao, ofucana, kakva je stigla nazad, uzbudi ili ne onog koji je sretne. I neka oslobodi misao onog koji čita.

o Da li je roman zapravo nastao kao odgovor na opasnost sa kojom je svet suočen? Plašite li se neke nove Hirošime i Nagasakija?

- Šta bi značio taj strah nekome bez ikakve moći? Nadam se da se boje oni u čijim rukama je moć. Ni opasnost nije tema. Mi smo svi stradali, na svim stratištima, od svega, sprženi, ugušeni, streljani, živi zakopani i ostalo... Samo se bojimo, imamo strah od tog sećanja. A oni koji imaju moć, to koriste. S lakoćom stvaraju nove načine masovnih uništenja. Strah i nemir zlikovce ne pogađa.

o Kakva su bila istraživanja za roman? Do kakvih ste sve podataka došli?

- Do mnogo. Nije mi trebalo sve. Uzeo sam samo ono što sam mogao da ponesem. Da iskoristim kao kulise, rekvizitu. Fantastiku sam raspalio uz pomoć flore i faune koja buja oko Nagasakija. U stvari, ličnosti su mi bile sve, pritke, uporišta, razboj na kojem sam tkao. A to su ljudi, nadam se dovoljno sa svih strana opisani i opevani da će ih čitaoci, ma na kom jeziku čitali, prepoznati.

o Čini se da su junaci na neki način zarobljeni u prošlosti, uprkos protoku vremena i dalje žive već preživljene traume. Da li je to pravilo? Može li se povući paralela i sa narodima na ovom podneblju? Živimo li mi i dalje svoje stare traume?

- Živimo. I traume i prošlost. Ali, život traži uvek neke nove opreze od nas, u svakom danu nove. Gde da sednem? Sunce tako lepo sija usred jesenjeg dana. Ovde je lepo. I onda se sve sruši! Mi smo sami sebi najveća prirodna katastrofa. U nekom drugom delu univerzuma mi figuriramo kao mesto na koje te šalju kroz kletve. Ono mesto odakle dolaze bolni krici. Sve što vredi stvorili smo između dva krika, kad je bol malo popustila, kad smo se zalečili taman toliko da nešto napišemo, naslikamo, odsviramo, napnemo se u pokušaju da olakšamo nekome do koga nam je stalo. I to je jedino na čemu mogu svi da nam pozavide, čak i oni s drugog kraja univerzuma.

o Osim što govori o jednoj strašnoj katastrofi i tzv. običnim ljudima čije je živote ona odredila, roman se osvrće i na položaj žene i onih koji su drugačiji, a, pre svega, govori o ljubavi. Kako ga vi zapravo vidite?

- Ni o čemu drugom i ne pišem. Ljubav, dabome. Treptaj srca, snaga niotkuda, moć da se žrtvuje za one do kojih nam je stalo, volja nepobediva. Žene u mojim pričama, romanima i dramama nikad pasivno ne trpe, odnosno, ako i postoje kao takve, to su kratkotrajna stanja, pripreme za ono u čemu su najbolje i najjače. Iskreno, nagledao sam se svega dok sam ga pisao. Sad je red na one koji čitaju da oni kažu šta u romanu vide.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije