ČOVEK KOJEG JE INTERESOVALO POREKLO STVARI: Decenija od smrti Jovana Ćirilova (1931 - 2014)

Вукица СТРУГАР

16. 11. 2024. u 20:00

STIHOVIMA Volta Vitmana "Moj kapetane" ispraćen je na večni počinak pre deset godina jedna od poslednjih renesansnih stvaralaca naše kulturne scene Jovan Ćirilov (1931-2014).

ЧОВЕК КОЈЕГ ЈЕ ИНТЕРЕСОВАЛО ПОРЕКЛО СТВАРИ: Деценија од смрти Јована Ћирилова (1931 - 2014)

foto V.Danilov

I zaista, malo ko je tako znalački plovio kroz sve umetničke vode ostavljajući za sobom duboki gaz u raznim oblasti kojima se posvećeno bavio kao teatrolog, dramaturg, dramski pisac, diplomirani filozof, pesnik, romanopisac, esejista, prevodilac, leksikograf, erudita, osnivač i umetnički direktor Bitefa, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta...

Ćirilov je rođen u Kikindi 30. avgusta 1931. godine. Završio je Filozofski fakultet (1955), da bi ubrzo potom počeo da gradi bogatu i svestranu pozorišnu karijeru: prvo kao asistent režije, potom dramaturg, a od 1963. počela je i njegova bliska saradnja sa tadašnjim upravnikom JDP Miroslavom Belovićem, u stvaranju smelog repertoara kuće. Ostalo je zabeleženo da su u to vreme prvi put postavljene drame Rastka Petrovića i Vojislava Jovanovića Maramboa, na Cvetnom trgu izvedena je svetska premijera Mrožekovog "Tanga", a ekskluzivni gost na premijeri "Zatočenika iz Altone" bio je Žan Pol Sartr lično.

Na čelu JDP kao umetnički direktor proveo je četrnaest sezona (od 1985. do 1999), dajući mu osobeni pečat, programske i estetske standarde za neka buduća vremena. U biografiji Jovana Ćirilova, ipak, posebno mesto pripada osnivanju Bitefa 1967. sa Mirom Trailović, sa kojom je blisko sarađivao i kao dramaturg Ateljea 212 sve do drugog odlaska u JDP.

Tokom najblistavijih festivalskih godina obilazio je svet i kao izuzetan poznavalac pozorišnog života dovodio u Beograd najznačajnije ansamble i reditelje svog vremena, neki od njih prve korake ka globalnoj slavi počeli su da prave baš na Bitefu. Iz godine u godinu, naša publika mogla je da uživa u ostvarenjima Pitera Bruka, Grotovskog, Pine Bauš, Boba Vilsona, Ronkonija, Ljubimova, Living teatra.

foto Arhiva Bitef teatra

Sa Mirom Trailović

- Ćirilov je zapravo bio "lovac" na velika imena. Bio je ljudski dinamo koji je obožavao vodeće savremene reditelje - intelektualce. Poliglota i polimat, koji je govorio veoma brzo većinu evropskih jezika (kao i kineski i romski), neprestano je putovao u potrazi za najnovijim trendovima i fenomenima u svetskom pozorištu - napisao je pozorišni kritičar Majkl Koveni u britanskom "Gardijanu" na vest o njegovoj smrti.

Sam Ćirilov, u jednom od poslednjih naših razgovora, poredeći vreme nastanka festivala sa savremenim dobom, procenio je da smo postali "manje zanimljivi nego šezdesetih godina prošlog veka kada smo bili čak disidenti nekadašnjih disidenata iz doba međuratnog kapitalizma".

O njegovom velikom ugledu svedoči i činjenica da je dve godine bio selektor međunarodnog festivala u Nansiju, član žirija za Veliku evropsku nagradu za pozorište i član uprave Mitelfesta u Čividaleu (Italija), predsedavao je nacionalnom komisijom za UNESKO (od 2001). Dobitnik je dve Sterijine nagrade (za kritiku i životno delo), Oktobarske nagrade grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, Nagrade "Joakim Vujić" za doprinos srpskom pozorištu, Sretenjskog ordena trećeg stepena, dok ga je Francuska odlikovala ordenom Viteza umetnosti i književnosti.

Ni dan bez retka

O ustaljenim navikama pozorišnog udarnika, svojevremeno je naša list svedočio teatrolog Jovana Kovačević, arhivista i bibliotekar JDP:

- Ćirilov je svakog jutra rano ustajao i počinjao da piše. Redovno, oko devet časova, čuo bi se telefonom sa Marijom Crnobori koja ga je zvala "moj dobri Ćirilko". Oko podne je odlazio u direkciju Bitefa, gde je imao kancelariju. Tu je pravio planove, obavljao razgovore. Nije voleo mobilni telefon, najradije je primao pozive u direkciji. Tu su mu ponekad od starih porodičnih prijateljica stizale i upakovane puslice...Posle kancelarije, odlazio bi na ručak, a onda kući - da piše. Uveče je, po pravilu, kad god je bio u Beogradu, posećivao predstave.

- Najponosniji sam što, i pored prilično poodmaklih godina,imam kilažu nekog mnogo mlađeg - vitkost viteza. Kada bih u samom sebi, u punoj usamljenosti, našao neku bitniju osobinu viteza, ne bih toga bio dostojan - izjavio je, za "Novosti", već teško bolestan, sa malo ironije, odmereno i dostojanstveno, uoči 48. Bitefa, jedinog kojem nije prisustvovao.

Ceo život Jovana Ćirilova bio je veliki, kontinuirani rad. U penziju je otišao bez dana bolovanja. Do poslednjeg trenutka, čovek koji je dobro komunicirao sa celim svetom, usavršavao je znanje stranih jezika:

- Imam svoje sveske za pojedine jezike. Kad jednu reč ne znam, pročitam ili čujem, odmah pogledam i upišem u svesku. Često potražim i etimologiju te reči. U svemu me interesuje poreklo stvari. Kad i zašto je neka reč nastala, promenila značenje. Filozofija jeste traženje poslednje istine. Radoznalost kod čoveka čuva svežinu ponašanja i mišljenja - rekao je nekom prilikom Ćirilov.

foto Z. Jovanović

Tokom duge karijere bavio se i leksikografskim radom, sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman "Neko vreme u Salcburgu", dve zbirke poezije ("Putovanje po gramatici" i "Uzaludna putovanja"), pisao filmska scenarija. Za pozorišna izvođenja prevodio je dela Brehta, Ženea, Stoparda, Sema Šeparda, Mameta. Uvek s puno takta, izuzetno tolerantan, imao je razumevanja za nesavršenosti svoga doba verujući da je "sveta dužnost intelektualaca da se bore protiv svake vrste primitivizma i nesavršenosti".

Njegova radoznalost mogla se meriti samo bibliotekom koju je posedovao, a u kojoj je bilo više od deset hiljada knjiga. Čovek koji je o svemu i na sve mislio, deceniju pre smrti, posvećeno i sistematično pohranjivao je u Istorijskom arhivu Beograda građu za lični fond (450 kutija) - dokumenta, prepisku, dnevnike s brojnih putovanja, rokovnike, beležnice sa konkursa na kojima je bio član žirija, pozorišne afiše, knjige, fotografije. Na svakoj od njih, pouzdani svedok svog vremena, pedantno je zapisivao imena i datume, opis i istorijat događaja, primedbe, "doskočice", čak i raspoloženje u kojima je fotografija nastala. I to na oko dve hiljade slika! Uostalom, svi koji su ga ikada sreli sećaju se da je uvek sa sobom nosio foto-aparat, neumorno beležeći svaki trenutak. Već ophrvan bolešću, smogao je snage da objavi zbirku pesama "Poređenje prideva", a na pitanje da li još piše, odgovorio je:

- Da, osamdesete su prave godine u čovekovom životu da se nečem novom posveti. Žurim da završim ovaj razgovor, pa da se bacim svom snagom na to - novo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANCI U PANICI: Nestaju im ljudi na Kosovu i Metohiji, podaci su drastični - u lažnoj državi i sami priznaju: Opšti očaj života!